Stražilovo

Б р . 35.

СТРАЖИЛОВО

559

шкарце пак понајвише са сребрним ил бар од срме токама, са златним ил позлаћеним ил сребрним дугметима на долами горњој, и с другим адиђарима па чак и са сребрним ил златним крстом у руци на прсима, с покровом златотканим ил иначе скупоценим... Истина, власти после заповедише, да се мртваци још у кући поклопцем заклопе, и тако у цркву и у гробље изнесу, које, као што се зна, по многих местих изазва и буну; ал раскоши поменуте осташе и после у нас у обичају при сахрањивању самртника!... Тако и с том опремом и адиђарима сахрањиваху дакле наши стари и овде своје мртве, а нарочито у овим гробницама! Кад би после, као што рекосмо, седме ил било које по том године гробницу коју отворили — посао то био је црквењацима — све оне ствари, што би у гробници нашли и са костију мртваца поскидали, да те кости дубље у истој онако по други ред у јаму сахране: све оне ствари и адиђари бијаху њихови! Мало је која породица примала то натраг, него је баш и сама црквењацима поклањала. Отуд, вели кир-Јефта, имадоше стари црквењаци те какве, големе хасне! И с тога можда и он почешће уздахне за тим „бољим временима старим" црквењачким ... Него, ми се и нехотице упустисмо ево у подужи приступ, но што у први мах и сами хтедосмо шат нам нико за то не замери. * * * Где је гроб ирофесора Ђор1ја Магарашеви%а то управо овде вам ради смо казати. Знало се, да је у порти саборне цркве новосадске сахрањен — ал нико нам не знаде показати места гробу том; баш као што се зна и то, да је у истој порти сахрањен и некадашњи надзорник школа нам и међ првима стихотворац Алексије Везилић, и славни професор харковски, потоњи секретар Совету Сриском у Србији и десна рука Карађорђу (године 1805.—1807.) др. права Божо ГрујовиЛ, а но правом имену Тодор ФилииовиЛ, Румљанин; али се ни њима данас ту за гроб више не зна! До пре неке године било је још доста старих плоча с натписи — обележја гробницама гдекојим; али су после све те плоче с места покренули и у један ред понамештали крај поменуте ограде из порте — кад ће оно данашња дрвета да засаде и сву норту бусенастом травом да засеју. Како је ове године Матица Сриска у 150. књизи Летописа свог одала достојну почаст оснивачу летописне књиге те, и тим покретачу иостанка јој Ђорђу МагарашевиЛу: сликом и опширнијим животописом труда и рада славног нам књижевника тог

и негдањег професора српске гимназије новосадск — стало нам било за тим, да сазнамо и за гроб порти овој великога тог покојника српског. Запитасмо на послетку за то нашег старог киј Јефту. Кир-Јефта вам је права и жива читуља покојника у гробницама у порти саборне цркве поменуте — зна вам старац тај показати и сад, мал-те не сваку, где је која гробница и чија је, ко је у којој сахрањен за доба његова црквењаковања. Покаже нам он дакле и гробници место, сад травом обрасло, где је сахрањен ЂорЏ МагарашевиЛ, који се роди у Адашевцих, у Срему, 10. Септембра 1793. а умре у Новом Саду 6. Јануара 1830. лицем на Богојављење, и сахранише га ту свечано на појутарје св. Јовану. Кад изађеш из ходника гимназијског у порту, и са прага великих врата, у обичном ходу одмериш до тридесет корака стазом, што води на правац капији доњој — између четвртог и петог сад дрвета липе и кестена, на десно, баш у крај стазе, гроб је славног тога и великог покојника — Ђорђа МагарашевиЛа. Лепшег места гробу свом и вечном покојишту заиста не могаде за живота пожелети тај вредни професор и књижевник, нег што је ово, у ком се вечито одмара: на домак истој гимназији српској, којој служаше! Само, само — да још после нечег не бијаше; а без чега је требало и могло бити: без оног отворања гробница. А ево за што. Једва десетак година, што-ли, осташе ту на миру утруђене кости прерано преминулог ђорђа Магарашевића!... Године 1842. умре, како нам кажу, новосадски свештеник Урош Романовић, којега да.нас памте тек по имену „поп Урош" а мало ко по презимену; био то парох поменуте цркве саборне и катихета гимназијски, те, да бог-ме, да ће и њега сахранити у порти и такођер пред гимназијом. Нареде дакле истом кир-Јефти и садругу му у служби, црквењаку Андрији Јагодићу, да отворе гробницу коју, да се ту сахрани поп Урош; покажу им ту и ту гробницу, са које беше већ нестало на плочи натписа. Нису најпре загледали били у попис гробница, који је донекле вођен — те нису ни знали, чија је гробница и ко лежи у тој! Кад црквењаци показану им гробницу отворе, нађу у њој чамов сандук мртвачки, распао се и трухо, и у сандуку том костур самртнички, по костима беше још пепео попао и преостало нешто мало покрова и руха.