Stražilovo

10

СТРАЖИЛОВО

БР. 1.

ЈЕЗИК У ГУНДУЛИЂЕВУ „ОСМАНУ". (НЛ ЧАСТ БЕСМРТНОМ ПЕСНИКУ 0 ЊЕГОВУ ТРИСТОГОДИШЊЕМ ДЕРОСЛАВЉАЊУ,; НАНИСАО ЈОВАН ЖИ15АН01ШЋ.

а прагу скоро тристогодишњега прослав'љања Гунцулићева добио сам пријатељски позив од уредништва овога листа, да напишем гато о језику Гундулићеву на част његову о тристогодишњем прослављању његову. Уредник се овога листа задоднио с позивом,за то и несам могао узети на око језик Гундулића из свију дела његових, него сам у брзини узео само »Османа« за предмет својега расправљања. А и ово мало, што ћу о .језику Гундулићеву казати, нека му је бесмртнику песнику на славу и част!

У старом словенском језику владао је закои гласовни, који се зове непотпуна асимилација, где утиче вокал на конзонанат и то наставци и и -/; на грлена сугласна. Тај језакон био опћи за све речи, које се мењају. Па тај је закон био опћи и у српском језику још у седамнаестому веку, као што се види и из Гун ■ дулићевих дела. Дакле, опћи је закон био гласовни: Грлеша пред наставцима и и '/> м е њ а ј у с е н а н е п ч а н а с у г л а с н а. Данас у српском језику није тај закон опћи, јер се придеви извукогае испод њега аналогијом других падежа. Ево примера, из којих се види, да су и придеви били под истим законом као и супстантива и глаголи: Вјековите и без сврхе није под сунцем крепке ствари, а у висоцијех гора врхе најприје огњени трије удари. I., 7. Проз несреће срећа износи; из крви се круна црпе; а они, кијех се боје мнози, страх од мнозијех и они трпе. — I., 24. Коњу и вами стрех опћене стаху ноћнијех сред покоја кућарице оплетене од храстовијех танцијех хвоја. —I., 152. Благодарством овациме свемогућ се изит нада, и у кратко иростријет вриме с истока се до запада. — I., 341. На складање веле медно кон спјевоца љубовника од разлицијех звијери у једно купљаше се множ велика. — III., 55.

Од разлицијех звијери коже стери им се згар низ плећи, дуго с ницијем не разложе, сабља је разлог њих највећи. На коњијех сви Вошњаци сјаху свијетло одјевени,

IV., 125.

V'., 480.

заточници хрли и Јаци конјаници свим храбрени. — IV., 170. Пак усгави коња добра, слацијех усти русе отвори и у бесједу благо обра с поклисаром да говори. Њих су коњи видјет таци, да не тичу тли, чим језде, паче рек би, хитри и лаци пружиће се сад на звијезде. — X., 420. Под именом слацијем*) тако блудни Мурат у тој доба објавити хтећ свакако, да он роб је свога роба. — XVII., 540. Али овај опћи закон ночиње већ за време Гундулићево врло лагано опадати, те поче грлено слово пред наставцима и и '/; у придева остајати сталио, угледајући се на друге падеже, где не стоји грлено нред наставцима и и $, дакле, ио аналогији оних падежа, где пе стоји грлено слово пред наставцима и и />: Гдје начипи ваши бојни и дјела су славна она, у кијех изглед јес достојни витешкијех од закона. — I., 121.

*) У акад. издању и у Броза етоји: слацим, а у Вебе рову издаљу: слаи,ијем. Ја миелим, да је ово боље у Веберу, јер, тек кад је тај облик прешао из сложене деклинације у пронаминалну, могло се грлено иред наставком г Н нретворити у нискаво, па је онда остао и као сложеп облик, кад је било песнику потребно, с том променом конзонаната, као што се види из китице друге, која гласи: Туј узрасте, отле изиде помилован добром свацим, чим га свијетла пуци виде међу суцим и јунацим. — XVII., 542. Овде је песнику било потребно ради слика свацим, али је свакако боље свацијам по јужном говору, јер је тај облик прешао у прономиналну деклинацију из сложене, као што се види из старога словенскога облика, који је гласио КћСАКТЛШН. У прономиналном само облику може бити промене сугласних по закону асимилације као сваи,ијем, јер овај облик представља нам замишљени стари словенски облик ккслцши; а* сложен облик вал>а да гласи свакима , јер стари словенски гласи ЦКСсШШШН. Дакле, бољи је облик сваи,ијем, него свацим.