Stražilovo

246

СТРАЖИЛОВО

Б р . 16.

народну, као да је шћела српска пјесма да умукне. И збиља је мучала ово пошљедње десетак година, и Бог зна када ће је данашње околности пустити, да слободно патријотски запјева . . . Али ако није слободно п а т р и ј о т с к о ј пјесми да се разлијеже по српству, како се разлијегала противу турскога јарма; ако су српски пјесници прииуђени околностима и кризом, што је настугшла послије геликога рата, да се оставе свог досадашњег позива учитеља и пророка народнијех: остаје им овај лијепи свијет, који је наш толико колико и осталог ког највећег народа, и у њему цијело човјечанство, коме и ми припадамо, и у човјечанству зло и добро, срећа и несрећа, врлина и опачина, што и ми у српству трпимо и уживамо, као и сви остали народи на свијету; остаје им вјечна љепота и вјечна истина. неисцрпиви извор правијех пјесника свијех времена. У овоме добу од ово десетак година појављује се но нашим периодичнијем књижевнијем органима пјесник млад, који мало по мало обрати на себе пажњу па љубав са свијех страна српскијех, чије су пјесме изашле из штампе концем нрошле године у Биограду. Тај је пјесник В о ј и с л а в Ј. И л и ћ. * * -XЈа сам већ имао прилике прошле године да баш у овоме листу мимогред изразим своје симпатије према Војиславу. Шта више, ја сам рекао ту, ако се услиједи угледати на грчкоримску класичиост, како је започео, да би могао бити у сриском пјесништву оно, што је био Кардући у италијанском, његов препородитељ и обновитељ. И то бих шћио оправдати. Нратећи пажљиво појаве на нашем пољу књижевном, када ми шћаше пред очи доћи која пјесмица Војислављева, ја сам се ту заустављао, посматрао је и желио, да је имам коме прочитати, да у њој са мпом заједно ужива. Наодио сам у њима нешто ново. необично досад у српском пјесништву, и то веома угодно. То је она класичка простота у слик а м а и з п р и р о д е и д р у ш т в е н о г ж ивота, које нам пјесник преставља, и нека аристократска тежња у у мј етно сти, којом те слике израђује. Хсћете ли Зимско југро? Ево га: Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје, А танак и бео снег покрио поља и равни И сниски, тршчани кров. У даљи губе се брези И круже видокруг тавни.

У селу влада мир. Још нико устао није А будан петао већ, живосно лупивши крилом, Поздравља зимски дан — и звучним ремети гласом Тај мир у часу милом. Ил' кад-кад само тек звиждање јасно се чује И тежак промукб глас. 'Го ловац пролази селом И брзе мамећи псе, погурен у поље жури, Покривен копреном .белом. Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе А свежл, јутарњи дах ирелеће долине мирне, И шум се разлеже благ, кад својим студеним крнлом У голе гранчице дирне. Хоћете ли још једну живљу слику ? Ево је: Сико, суморно небо... Са старих ограда давно Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже, А доле, скрхане ветром, по земљи гранчице леже; Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавио, Без живота је све. Изгледа као да самрт уморну ирироду стеже И она тихо мре . . . А по каљавом друму, погружен у смерној туги, Убоги спровод се креће. Мршаво, малено кљусе Лагано таљиге вуче, а врат је пружило дуги И киша досадно сипи, и спровод пролази тако, Побожно и иолако. Ово су оне 1астпае гегит, што нова крпгика тражи од младијех умјетника. Нијесу то мртве фотографије, него нреставе пуне живота, пуне осјећања. Рекло би се, да их пјесник хладно, равнодушио израђује, јер не уздише; али чини нама да уздишемо. Он нам не изнаша своја осјећања, него нам чини, да му их у дубиии срца сами надозримо. Узмимо још ову пјесмицу: Вече је давно ирошло ... У шумарцима густим Везбројних, малених тица звучни је стао хор, Поноћ је спустила вео. По долинама нустим Умукб људски збор. Само Дунаво шуми у мраку и самоћи, Ил' кад-кад одјекне звучно протегнут јасан глас; То рибар рибара кличе по тавној дубокој ноћи И њихов сурови усклик дол^ће чак до нас. А по обали цветној ми сами блудимо двоје, Нежно ти стежем руку и слушам у иоћи тој Испрекидани уздах и бурно дисање твоје И стидљив шапат твој. Овђе пјесник и не спомиње срећу своју; али ко му је у дубиии душе не види, ко је не осјећа? Милан Савић то својство Вој ислављеве појезије овако истиче при једној другој му пјесми: »Ја сам је читао и другима и свагда,