Stražilovo

БР. 16.

СТРАЖИЛОВО

247

кадгод сам је довршио, завладала је око нас тренутна тишина: сваки је осећао дубоки утицај те песме на себи. Изгледало ми је, као да су слушаоди у мислима својим даље надовезивали крајњу песникову реч. А опет је казао све, и да је још најмање што додао, било би већ сувишно и претоварено. Ох, та у том се показује песнички геније, да толико каже, колико је таман нужно: треба — особито у лирици — и читаоцу оставити, да за песником мисли и осећа.« Тако је. -X% * Још има нешто ново у Војиславл,евој појезији, а то је елеменат митолошки и свј етс к о - и с т о р и с к и. Ту долазе дивни умотвори: II итиј а, СмртПериклова и Јулиј а. Ова два пошљедња престављају нам слике друштва старе А т и н е и Р и м а из доба, кад су са врхунца своје величине обрнули низбрдицом. Особито ј е С м р т Г1 е р и к л о в а, ремек-ђело те врсте, од трајне артистичке вриједности. Зевс се разгњевио на Атину због грјехова њене ђеце. Палада, вјерна заштитница њена, моли се ужасном Богу, да поштеди град красни, пун храмова. Нрезирем олтаре њине и жртве презирем љуто Врлине вапију тамо и траже освету страшну. И чујте, богови силни! Заразна и бледа болест Нека угаси пламен пред ликовима хладним: Стравична пустош само нека обузме цркве, Да коров и чемпрез тавни окити зидове њине ... И казна гњевнога Бога врши се по Атини. У Аспазијином дому плач се и јаук хори; Везбројне гомиле слугу и црних араба с њима Међ колонама стоје, кб поражене громом. Лица су њихова бледа и спрам буктиња сјајних Скрушени и ћутке стоје, кб неми дукови мрака. А у дому је неред. Испретуране стоје Различне и многе ствари... Ту златан троножац свети, А тамо тигрова кожа немарно бачена лежи. Ја сам видео групу суморних тужбалица Са пеплонима белим, са помршеном косом У тихој, свечаној тузи. Љихове погребне несме Оглашавају нему и мртву тишину мрака. Да, Паралос је умрб. То је пошљедњи син Периклов. На тај црни" глас Перикле остаје од камена. Перикле, теби је тешко... Што тако мртвачки гледаш? Перикле, плата, ах, нлачи! Страшно је ћутање ово... А оп не нроговара него: »0 децо, о децо мо-

ја!« И по древном обичају ваља да узме маслинов вијенац и њиме да окити главу носледњег ђетета свога. Ал гласоноши говори, прије него је кренуо: Можда он није мртав, можда се ти вараш само? Он увек тврдо спава ... па кад је чуо, да већ нема наде, узимље вијенац и креће, ал се мртав строиоштава нри погледу на статуу Зевса. 11одобна је пјесма П о ш љ е д њ а н о ћ у Тамплу, у којој нам пјесник пружа једну слику из велике револуције француске. Ту гледамо како Бурбона горди син, мезимац среће и славе, У горкој јави пошљедњи снева сан .... 0 где су сада сукривци грехова страшних, На њиним грудма да тешку утоли сет. Гле, никог нема! У руке правде и казни Играчку своју оставља цели свет И он се стресе. На трошном дрвеном столу Запрска жижак, утрну и преста зрак; И као покров кајању горком и болу Одаје Тампла испуни густи мрак.... И светли свиће дан. И све, што живи, у милости тоне, Славећи Бога и зорице крас; Ужаси адски још њега муче и ломе, Те вичним ухом џелатски чује глас И поздрав. .. Чуј! Кључеви звучно се хоре И хладна језа прожма га силом свом; Усне су неме, и ако срца зборе : 0 милост, трибуни горди! 0 милост сужнику том! Ту је све: и с у кривци стр ашниј ех грј ехова, и правда, и казан, и кајање, и бол, и жижак са дрвеног троножног стола, који мртвом свјетлошћу обасипља у страшној тамници човјека, коме је играчка био цио свијет. Али је ту и милост, што хуманитарност нроси од трибуна гордијех! И све то у једној цјелини, у дивној слици, која силно утиче на ум и на срце наше, коликогођ је иута видимо, и сваки пут све јаче. Ту није само умјетност, која ти тако живо ал сиокојно преставља ону страшну ноћ и свићање, него је ту и здрава, лпјепа мисао хуманитарна, која ти ведри чело згрожено. Ја држим, да је у овијем пјесмама најљепше засјао Војислављев геније! * * * Ово ијесниково обухваћање цијелог човјечанства, коме припадамо у органску цјелину,