Stražilovo

Б р . 20.

СТРАЖИЛОВО

307

Бога, што је далеко . . док дођем, сустанем . . . А кад ти ручак пошљу, олади се, док донесу . . . далеко је. А видиш, газда Благоје издаје оне две собе, па ако, велим, није скупо, да узмемо ми за нас. — Да ми седимо ? ! — Аха. — Овде у авлији? — Аха. Он одби раменима и скупи усне — аја! Не може то бити, Милка, никако. Шта ће рећи нана, па бабо. Ено наше куће к'о град, па да другу тражимо. — Ама далеко је. — Не иде, брате, не иде никако! Рећи женском: не може, толико је, што и цидији: дај! Кад осу киша од суза, да га ноплави, а не престаје од јутра до мрака, и не престаде, док се тамо не преселише. Не би им ником право, ал што није по вољи, оно је под морање. За прво време у новом стану поче лепо. И Миодраг виде, да му је боље и угодније. Рахатнијије, вели, но пре. А њој и окром свега би мило, што одржи по својој. Кад су њих двоје једно уз друго, мисле обоје, шта их се тиче за дарев град? Кад нема пазара у дућану, а он хајд к њој у собу. Ако говоре говоре, ил' по некад седе једно према друго па ћуте и гледају се. По некад једва чује, ако му ко дође у дућан. Два три пут тек зачује „еј, газда!" Па док се Миодраг дигне, док дође, а оно у дућану никог. Да наиђе ко, могао би му сав дућан дићи и понети, а да га нико и не види и не чује. :— Некако ми је ово неугодно, вели Миодраг Милци. Не видим ни кад који дође, ни кад пође, па се и пазар губи и одлазе муштерије. Милева му и ту иоможе. — Па да узмемо шегрта. — Бога ми, право велиш. — И ту ми скоро тета Јелена нудила њено пасторче; вели, не зна шта ће с њим, а каже дете је добро и вредно. За два три дана а за тезгом стоји дете. Кад то чуо мајстор Таса, окупи Насту. — Море, жено, не ваља му пос'о ништа. Зар сад да тражи помоћ, кад ни мангуре чисте нема у џепу. Зашта му је она снага и младост?! Насти већ додијало и слушати и говорити. Не поштује јој се њена реч, ни колико какве добре жене, а камо ли мајке. На све јој до Бога криво. — Нека ради шта зна, вели љутито. —• Није тако, жено. — Марим ја. — Ал' ја марим. — Ако мариш, мари и лупај главу, а мене се

мани. Док му је мајка требала, била сам му добра и слушао ме је, а сад му не ваљам ништа и нека му је. Зар сам му мало говорила, да се којечега мане? па ни главом да окрене. А њему а том дувару, све једно. Свака је мајка зле среће, само ме жао, што и ја попих ту чашу, а како је лепо пошло. — Еј жено, да плач помаже, на свету би се само кукало. Реци му лепо, послушаће те. — Не ће, кажем. — Реци ти само. — Иди му ти реци. — Ја не могу. — Ни ја не могу. Право Наста вели. Дотужило је и њој говорити; кад он не слуша, но оде по својој памети да ради а још кад уз ту памет дође и лењштилук — све закаља. Брзо се навиче на нерад. Пре, иосао га задржава. Па му је по цео дан дућан на очима, а од кад узе шегрта и док се дете привиче на дућан, а Миодраг пут под ноге па ил' овде ил' онде. Прође ли она лудост те се више не прибија жени уз кецељу, ал како навикао, да је мање у дућану, и не седи му се више. Пре, кавану није ни видео, тек кад и кад, кад га ко салети на не може да одбије. А сад, ако где намисли, а он се тек наврати код Ристе на каву ил' вино и да види, има ли кога од познатих. А већ тамо има многих, нгго у кавани и дањују и ноћују. Да такових није, не би кавеџије ни дизали онаке зграде и гомилали новце, но би поред других животарили од данас до сутра. Нађоше се тако и око Миодрага. Ту је дугачки Сретен, што је некад био масарош и по оцу чувен на далеко, па кад прими имање на своју руку, а он као да га нека зла памет окупи и као да га ђаво сапе замком — оста го као шипка, а Ристи подиже кућу. Па Јаков баба-Тасикин, од како за себе памти, памти кавану. И нознаје му се. Жут у лицу као жута боја, а очи му утекле у главу, и нема две речи да рече, а да не закрха и да се од кашља не зацени. Шта је пута освануо будан у кавани, да му је пшеничних зрна, сит би био лебом за три дана. Па онда Милош, што га прозвали: „једик" — што не избија из каване, као да кавана без њега не може. Па . . . заређај сваког, ни на једном добра од лека да се нађе. И док имали пара, они своје трошили а кад им џеп усану, оно ил' да краду ил' да варају. Само док се савитлају око кога новајлије, па онај ни чисто да се разбере, а већ му дигли паре —• на картама. Скупили се они и око Миодрага. Док он на врата, а они, како који у ком буџаку прилегао, устају и као неком старијем прилазе: „ Како си, газда-