Stražilovo

308

СТРАЖИЛОВО

Б р . 20.

Миле?" „Нема те, газда-Миле!" „Помоз' Вог, Миле!" и дај да га госте. И што човек и не би, не може се одбранити, кад навале као слепи мишеви на свећу. Једном сели они с Миодрагом. Пију кафу и играју домине — да време прође, док ево му шегрта: — Зове те газда Пера, да те нешто пита. — Ето ме, вели Миодраг. Па чек по чек и заборави. Ево му детета из нова. — Хајде, вели, хоће газда да иде. — Ето, ето! Па не оде. Дође дете и трећи пут. — Не може више да те чека, рекао је: одмах дођиМиодраг како се загледао у домине, а дете му чисто квари рачун, па кад се издра: — Одлази ! Дете запе на врата. Сретен се заценио^од смеја, и Јаков хтео па се закашљао. — А што се смејете? пита их Миодраг. — Смејем се, вели Сретен, како дете загреба. Шта му је то могло бити смешно? По некад бабе кажу и но коју ваљану. Ето баба Јованка вели: Не дао Бог, да жена на што посумња, кућа може пропасти. И погодила је. У жене су ти очи чудновате! Не види, шта јој је нред носом, а што који ни снио ие би, то жена тамо негде види. Па још ако је то једи и мучи, да се свет преврне, боље је, но стати пред таку жену. Види лепо Милева, да је с Миодрагом другојачије — па женска памет! одмах помислила: не мари више за н>у. А где се тај црв улеже, гризе као труло дрво, а лека му је само у доброј памети. — Где идеш ти то ? пита га она једном. — Па . . . где било. Овде, онде. — А што пре ниси? — Шта ја знам, што нисам? — Знам ја, зашто! — Зашто ? — Не мариш више мене. — Иди, Милка, Бог с тобом, шта говориш? — Пре се ниси мрдао од куће, а сад ни добро да се одмориш. Ја не знам, шта је то с тобом? — Ама, поче он да се издире, не ћу ја да се кецељом привежем, ил' да зевам по дућану, кад посла нема. И ја сам човек. — И пре си био, а ниси тако чинио. Знам ја, ти си нашао . . . — Шта нашао? — Ништа, ништа! ГЈокор је у кући, где се такав разговор отпочне, ал кад заокупи једном, онда к'о зубна болест.

Ако се погледа на сокак, не ваља, ако се лепо очешља, не ваља. Ако се где пође, не ваља. За свашта се нађе наличје. Оно може га бити и у истини, ал ако га нема, ишчепркава се из ситница. Било би и горе, да је нешто и ноћу одлазио. По некад га дању нема читаве сате а ноћу знало се као свето: чим мрак, а он кући. Сви му се у кући забринули и ојадили. И не помињу га другојаче, но као да је у тешкој болести, па нит знају, хоће л' остат жив ил' не ће. Баба Наста кад је на само, тури песнице под слабине па само хуче. Чула је од људи — а то се тешко крије, — да јој је дете пошло страниутицом. Све би она, да је вредно, чинила, да га спасе. Ал како је он дочекивао пре, није му могла ни за ситније отићи, а камо ли сад. Мајстор Таса чини се на очима миран — као човек, који не мари, што негде бива нешто. Само је још блеђи. Тек кад и кад, кад је сам, а он час по час извије обрве на више . . . трепавице уздигне, а преко чела му одскочи пруга чак до повија. Зубима шкрипи, а тихо шапуће: „не ваља, не ваља, не ваља! Онај јед и невоља камени се у њему па се угрудва, у дубину спушта и належе свом снагом на срце, ал' мушка снага трни па не одаје свету своју муку, но се заронио у самога себе, иа ћути и трпи. И то би за дуго. Онај се не трже ни бар наде да даде — но ако црног није, бељег мање. Једном пред ноћ седи он у дућану и нешто се занео у мисли. Милева стала на дућанска врата па се загледала у даљину. Од како се она мука међу њима испречила, слабо и говоре. Миодраг, ил' се чега сети ил' што му онако догпло, уздахну. Милку као да неко заокрете. Тешко да није о својој невољи премишљала, па јој његов уздах пао као усијан жар. Она ватра и бес, што је ломи. живну јаче на се чисто испрси пред њим. — Чујеш, Миле! Он јаче отвори очи и погледа је. — Шта је? Њој бризну крв у образе и лепо се виде, како јој груди заталасаше, па јој ваљаде од тога и глас задрхта. — Окај се те. — Шта рече? — Окај се те . . . те, не било јој имена. Окај се, тако ти и твоје и моје среће. Он слеже раменима, као човек, кад ни девето не зна, шта чује. — Вере ти, шта говориш?