Stražilovo

Бг. 25.

СТРАЖИЛОВО

389

— Није још, шјор. — А јеси ли мањисгру усуја? — Нисам још, шјор ! — Ма враг те однија, јесам ли ти река, да манастирска ура закашњује? Јево већ једанајст и ио. — Ако не макнете ове галијоте одавле, не ће још за уру бити готово, шјор . . . — Мрш одовлен! Ајте у скулу одма, мрш! брекну фра Тетка, па бобоњећи крупније псовке, погледа косо Бакоњу и иође за ђачићима. Бакоња ступи к прозору и угледа пространу башту, ограђену плотом, за манастирским наличјем. Иза ње бијаше ред омањих зграда. Нред једном поткиваху коња. Ту се бјеше налетала гомила момчади, међу којима познаде Стипана. Иза тијех кућа пружила се повелика ливада, а под њом одма текла је Крка, шира но на другој страни острва. Нреко воде, на црвенкастој земљи зелењаху се чокоти, и маслине, смокве и остале питоме воћке, на велику простору. Уз воду гледајући назире се неко сеоце у присоју, а иза њега наслагала се брдашца, једно више другога. Све бијаше красно у јесенском ведру дану, те његове очи играху на све стране, докле не запеше на грани једног вељег стабла у сред баште. — Исусе мој. шта ли је оно? рече Бакоња гласно, издреливши очи. Нешто се повило низ грану, нешто као дуги птичији реп, јер ено сјајна пера и при дну им златни колобарићи и у њима модра ока. Колико се сагињао и загледао, не видје трупа ни главе, јер не могаше од густе чести. У тај мах ушета у башту главом фра Тетка, па кад би под стаблом, гакну оно поврх њега: гаааа-аа!

Тетка дохвати грумен земље и баци је нада се, а с гране слети . . . птица. Шарени, нозлаћени, окати реп вије се за њом, труп јој је кратак, врат танак, а на глави круница. Кад паде на ливаду, поче трчати дугијем, незграпнијем ногама. Од некуда придружише се к њој друге неке сиве и кусасте птице. Опет она гакну, а оне остале загргуташе: гр-гр-гр... па их неста за плотом. Бакоња сједе на клупу, уморан од пута, али, бога ми, и од силног чуђења, па поче премишљати: »Вала да је Исусу, све ли је овде друкчије него ли у Зврљеву! Све, све! И куће и чељад и тице! Како ја нисам барем чуја, да има у манастиру ружни' тичурина златна репа! ? А какве су јопет оно кусе и како се зову? . . .« По што се залуду домишљао, не мога већ срцу одољети, но уђе у кујињу. — Молија би вас за једну рич, шјор Грго! рече Бакоња, па се и нехотице облизну, погледавши печење. — Шга ћеш, дите? — Како се зове она тица златна репа, што сам је видија у башти? — Оно је пајун . . . Ајде сад! — А оне друге, молим те, оне кусасте? — Оно су вараунке... Ајде сад! — Пајун и вараунке! понављаше Бакоња, сједнувши опет. Све је чудно, све! Због оног сам пајуна добија јутрос триску од стрица. Све ли је чудно овди! Јето овди готови човик у вратарским аљинама, а у нас жене. . . А откуд они галијоти знаду надимке ћаћи, матери и осталим у нас! ? ... Да им није Стипан каза! ? . . . Зар је и Стипан галијот? С том тешком сумњом преклони главу и ЗаСПа . . . (Наставиће се.)

ЉУБАВНА ОРИЧА 0 ДОНУ ЛОПЕЦУ И ДОНИ КЛАРИ.

У Севиљи ружа цвета, Удовица дона Клара, А ту ружу жарко љуби Дон Лопец од Алкантара. Дон Лопец је млад хидалго С мамузама и гитаром; А вол'о је нежну дону Свим млађаним својим жаром. И на дану и у ноћи Он о њојзи само снива, Он је зове тако нежно, Ал ... она се не одзива!

Већ две ноћи, како нева Дон Лопец од Алкантара, А кад треће паде вече, Смилова се до.на Клара Она посла седог Мавра, Да доведе младог дона Кроз одаје њених двора, И редове од колона. Млади Лопец ишао је, Куд га позва лепа срећа, Забацивши звучни гитар На широка своја плећа.