Stražilovo

390

Б Р. 25

Мамузе му ситно звече, А мач звони о степене . . . Он је дрхт'о, кад је стиг'о До мирисне собе њене. Већ две ноћи и два дана, Како страстан засп'о није, Већ две ноћи и два дана, Како слатки отров пије! А кад свану трећа зора, Он пољуби дону Клару, И забади русе косе, И удари у гитару: „У Севиљи ружа двета, Лепа ружа дона Клара, А ту ружу жарко љуби Дон Лопец од Алкантара. „И на дану и у ноћи Он о њојзи само снива; Он је зове тако нежно, Ал . . . она се не одзива. „Већ две ноћи, како пева Дон Лопец од Алкантара, А кад паде треће вече, Смилова се дона Клара . . . „Већ две ноћи и два дана Како страстан засп'о није, Већ две ноћи и два дана, Како слатки отров пије —

„А кад свану трећа зора, Он пољуби дону Клару, И забаци русе косе, И удари у гитару: „Склопи очи, злато моје, Одмори се, слатко лане, Ја ћу да ти стражар будем, Док румена зора сване!" Тако пева младо момче У љубавном своме жару; Ал и она сад се диже, И удари у гитару: „У Севиљи цвета ружа, Лепа ружа дона Клара, Ал ту ружу не познаје Дон Лопец од Алкантара. „Он је слуш'о о лепоти, Ал' јој није вид'о лица . . . 0 хидалго, о хидалго, Ја сам аена собарица! „Но нохитај, мој соколе, Пожури се, мили робе, Већ је време, ах! ти видиш, Да поспремам ове собе". .. Засмеја се несташница, Засмеја се и он благо, Па прошапта, љубећи је: „Еа послетку, што му драго!"

■■-.•лугиаз^] ЈЈ хј Ј ЧЕТРДЕСЕТПРВИ. ПРИПОВЕТКА ИЗ ВАРОШКОГ ЖИВОТА. НАНИСАО МИЛАН САВИЋ. (Наставак.)

Војислав.

■ осле службе стане Иетар близу изласка, и ' почне мерити женски свет. Кад прођоше познанице његове, поклони се олако али учтиво, и упути се за тим за њима. Но госпе пођу на шеталиште а Петар, који је у то доба — редовно као сат — ишао на пиво, није се могао ни сад одрећи тог званичног часа сиог. Он остави шеталиште, мислећи: придружити им се не могу ни тако, јер им нисам приказан, а не знам баш ни ко су, па нашто онда и да се млатим по променади! У осталом, сад је пола дванаест. Имајући тако извесну цел пред собом, убрза Петар кораке, како би — јер и на то је много држао — дошао до удобног места, које би после за своје прогласио. На пиву беше доста гостију, који се живо

разговарали, живо сркали ииво и по кад кад тек, у великом полукругу, гледали — с оне стране велике воде, као да је опет вода тако нешто страшно. Петар уочи место крај прозора и упути се њему. Послужитељ му донесе чашу пива и примети узгред. да за тим столом седи до душе друштво, али није баш тако редовно. Петар прими ту примедбу на једно ухо и нусти је одмах на друго. У то спази, како се том столу лагано, и силно рачући, приближује круиан господин. — Бар-дан, рече и седе за сто. Петар се ћутке поклони. — Ви сте канда странац, ја вас још не познајем, настави госнодин. Петар климне најпре главом, у знак да је стра-