Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

439

виптом бригом од иједног двијета, ти ме сада и по овим врлетима дочекаш и опомињеш .... фала ти из дубине срца и душе моје потрешене, по стотину нута фала! — Тако у себи промигаљах па сам за успомену убрао китицу тијех цвјетића а највише Не заборави ме. Кад сам дошао код цркве, обзирем се кроз народ, ђе је иоп Јово, а он ми се украо; Србин, који дочека госте, најмирниј је, када сам настоји, како му се наредбе извршују; жао ми је било, што смо га нашим ненадним доласком са овога сајма прије времена кући справили; али пустимо му то задовољство бар, да дочека госте како сам хоће, а ми слушајмо литурђију у овој цркви, јединственој можда у цијелом православју. Млади свештеник већ кади и започиње службу; он лијепо служи а има и ђака, који му лијепо отпоиџава; али смо му се придружили јога и ја и мо.ј побочник, који је члан црквеног музикалног друштва Топаљског; појали смо тропар и кондак св. кнеза ЈГазара; али смо на муци били, како ћемо вјерују и оченаш очитати; у малој катавасији, што је пред нама, нема их, а Бог зна од кад их нијесмо на изуст изговорили; ипак морали смо, јер је ђак пошао у олтар; ја сам срећно вјерују изговорио а мој друг оченаш. Послије службе носиједали смо под светим дрветом — зове се сријесло — по камењу. штојетуда растурено. — На овај овђе, нуди ме неки, казујући ми један глатки кам. — Биће мекши, е знаш, гато је Циганин одговорио, кад су га питали, који је камен мекгаи, кад се на њ сједи: „Онај што је глаткиј" — настави други. Ту се опет сви измијешасмо, као да бијасмо једно друштво и потече пријатељски разговор међу нама. Сви су изванредно били весели с нашега доласка, те смо ми били предмет опће пажње. Бијаше ту на продају ракије и неких слатких колачића, па су нас по толико пута нудили и ми смо пили и наздрављали један другоме. Политичких здравица није било. Па ни политичких разговора. И тако се бојим, да не узбуде коме какве главобоље с овог нашег изненадног похода у окупиране земље ; ово је првом бар мени, да сам њихову границу прешао. Ја сам поглавито жудио, да гато дознам, што се у народу говори о овоме мјесту, али нијесам ништа више могао, него да је ту манастир био. Ту сам чуо, како је један главар Мокрински, да више подигне важност овога мјеста. Родићу рекао, кад је овђе излазио, да је код ове цркве био сарањен цар Лазар; али му је Родић то криво мишљење исправио. На

сваки начин осим цркве морао је ту бити или манастир или какви властеоски двори из доба народне независности; а ко зна још, да ту није каква старина из доба илирског или римског. Нашим истраживаоцима старина тешко питање! У једанаест ура кренули смо из код Видове цркве. Момци су дигли тробојницу и ш њом пред нама одили пјевајући два и два, а иза нас младе невјесте и ђевојке такођер су двије и двије попијевале. Сјеверна страна брда, низ коју смо слазили, много је положенија од јужне, уз коју смо узагали. Кад смо догали на воду Творађ, ту смо у дебелом хладу починули. Према нама од истока на сјевер пружа се поље Мокринско, све узрађено и игаарано на ограде пожућеле гаенице и једрога кукуруза. Управо на сјевер онај тијеснац води на Бајкове Крушевице. А оно лијепо сеоце, што се види при пољу сјеверо-западно, то су ти Сврчуге. ђе је граница пак међу Сврчугама и Мокрином, мећу Турском и Аустријом, није се знало нити се зна; ипак је вазда било распре међу Сврчужанима и Мокрињанима због граница; а опет ' се копају код једне цркве и једном се водом служе! Док смо ту почивали, ја наредим моме младоме побочнику, да замоли оне младе, да му кажу ону пјесму, гато су пјевале, јер је прије нијесам слушао; као да је једва дочекао ту наредбу, он се одмах међу њима умијеша и на потпуно моје задовољство своју мисију изврши. Ево те пјесме: Сарајево рано затворено А у јутро доцна отворено; Отвара га Омер момче младо. Омера је свјетовала мајка: „О Омере, мој једини сине, Кад ти станеш избират ђевојке, Ти не гледај скока ни поскока, Но ти гледај ода и погледа, Како иде, како погледује." Дивно Омер мајку послушао, Кад он стаде избират ђевојке, Он не гледа скока ни поскока, Но је гледб ода и погледа, Како иде, како погледује. Он сагледа Ајкуну ђевојку, Дивно иде, љепше погледује; Ту је Омер себи изабрао. Али је мој побочник био још ревносниј, те је забиљежио јога једну љубавну пјесмицу. Ево и ње: Саво водо, сува жеђо моја, Драго моје, жива жељо моја, За тобом ми срце распукнуло, Кано земља о Илијну дану. Бог ће дати и киша ће наћи, Земља ће се са земљом састати И ја с мојим драгим ако Бог да! Ову је пјесмицу повјерила моме побочнику једна млада бијела удовица с препоруком, да је мени не