Stražilovo

Бр. 44.

СТРАЖИЛОВО

707

У име божје гост ми постајеш. Властољуб (прима хлеб) На хлебз' овом ја се заклињем, Да часа оиог не ћу никада Презрети, кнезке. Бог нек чује то! Андрија. На хлебу овом и ја кунем се,

Да си ми од сад мио пријатељ. К'о госта драгог да те замолим, Приступи, кнеже, двору мојему, Да сложним радом напред крочимо За једну сврху, једно надање! (Улазе.) Завеса пада.

КАКО ЈЕ ПЈЕВАЛВДА ИЗЛИЈЕЧИО ФРА-БРНУ.

ПРИЧА СИМО МАТАВУЉ. (Наставак.)

д2§|ачуди се фратар, што му синовад не доноси воде и жераве у мангаљу, по 1 што је звоно огласило јутро; зовну га два, три нута залуду, пак се диже престрављен и отиде у предњу ћелију, а кад тамо Бакоња слатко спава. — Та-ако!! осијече се фра Брне, пак брзо дохвати са полице онај прутић, којим га је мали чешао по леђима, и њим ошину синовца. — Та-ако, је ли, магаре од магарета! Почеја си се већ господити, а! ? Да те ја будим, је јш? . . . Колико год на уранку тај колач бјеше немио Бакоњи, опет му прва помисао би: »благо мени, кад сгриц не зна!« —- нак весео отиде по воду, пак по огањ. Али по што брзо распреми камаре и креиу на јутрењу, обузе га сумња, да који од фратара није дознао, или Балеган, који му иђаше у сусрет. — А шта си ти ноћас радија, а? запита га кувар из даљега. Бакоњи се прекиде дах и ноге му почеше клецати. — Питам те: зар ниси спава ноћас, кад ниси мога' устати раније, него да ја звоним! — Бо...лија ме трбу'! досјети се Бакоња. — А, трбу' те болија! рече блаже Балеган. А, мој синко, за што идеш онлико? За што си ија онлику рибу синоћке? Ајде, ајде брже нареди што триба! рече, давши му кључ од цркве. Бакоња се нешто прибра, али му дрхташе трска у руци, те с муком запали свијеће. Мувајући се по цркви, мољаше се: »Мој лиии свети Фране! Ослободи ме овога пута, пајево ти се за . . . (ћаше да рече: заклињем се, али се предомисли) . . . на јево ти давам рич, да пе ћу више!« Фратри уђоше, те посједаше у двије клуне, са двије стране великог олтара. На деспо сједоше: Пирија, Наћвар и Тетка; до њих Бу-

јас и Мачак. На лијево: Блитвар, Дувало и Вртиреп; до њих клекоше на голенлоче: Лис и Бакоња. Срдарине тога јутра бјеше ред да служи. Кад би он обрнуо њима плећи, а лице к олтару, онда је Бакоња гледао своје другове, који чеврљаху молитве, као обично, зијехајући; али кад би се Срдар окренуо пут њих, да их благосиље, онда би Бакоња оборио главу, јер се бојаше његова оштра погледа, који би могао продријети до дна душе Бакоњине, те видјети велику тајну — ако већ не зна за њу! По што духовници изађоше, он крену лагано за њима, перећи уши да ухвати што говоре. А кад пролазаше трпезаријом, држао се зида, готов да загребе, ако Срдар сјекне нут њега: »а ди си ти бија ноћас, а, мали Јерковићу, а?« Јер, све му се чињаше, чим онај отвори уста, да ће чути то кобно питање. Али Срдарина сједе да срче кафу, не осврћући се ни на кога. Онда Бакоња одахну и поче се удварати Балегану вшпе но обично, а по што заложи, удари да прича којешта и да се смије. Другови му, мамурни, гледаху га зачуђени, па га оставише. Онда он замоли шјор-Грга, да га исприча у стрица, што кувар и учини. За тијем се Бакоња јави фра-Тетки, питајући га, треба ли му што. Послије тога ослободи се чак да понуди Срдару своју службу. — Баш ми трибају мала клишта. Ајде и' донеси из вигња! нареди Срдар. Весели Бакоња сврну најприје у нову мађупницу, гдје не затече никога, пак отрча у млин, гдје нађе Букара сама. Бакоњи се учине, да колико је нагло крочио преко прага, да је у Букара са свим друкчији израз лица него ли обично. Али то му се само треном превиђе, јер на његово питање, шта се осамио, онај поче својим вјечитим: »је ли ја. је ли?«, гледајући глупо. Одатле оде ка ковачу, који се разговараше са млинарем, те прихвати клије-