Stražilovo

708

СТРАЖИЛОВО

Б р . 44.

шта, препоручујући обојици да пе одаду тајну. Јоште у скули био је веома помњив, у цркви о часовима хитар, што је опазио и стриц му. — Данас ти је синовац вридан мимо браћу! рече Срдар за обједом. — За то, што је добио јутроске маренду! одговори Наћвар, па исприча што је било и додаде на по уста: »а сад ми је жа', јер сам послин дозна', да га је болија дроб!« То чу Мачак пак новједи дружини, а па то се Бакоњи отпетља срце, те удари у плач. Залуду су га другови тјешили, залуду га је и Балеган мазио — он једнако лијаше сузе. Доцније у скули умири се нешто, али кад почеше говорити, да ће исти вечери на сијело, он плану: — Да бог да ја ногу сломија, ако ћу тамо више! Ти си ми крив, ти си ме навеја! поче корити Лиса — Па добро, не триба да се кунеш, ни да се инадиш! Не моли те иико, а не нагони те нико! одговори Лис мирно. Ми смо толико година ишли без тебе, па се нисмо стављали да нам ко фали. А велиш, да сам ја крив! 11раво велиш! Крив сам те доста, што сам те држа за друга! . . . — Не ћемо тако! умијеша се Бујас, него ћемо да будемо прави другови. Што је теби тешко, то ја разумим, јер је и мени тешко било с почетка. Ти мислиит, да је велики гри', ировеселити се мало у ово доба, уз месојеђе, а у нашим годинама! Ја не вељу, да баш није гри', али је са свим мали, управ гришак, који се. може опрати са пиколико круница и нико лико дана нокоре уз лост . . . а знаш, видија си лани, ми се не исповидамо овим дуовницима, него дође један с двора. Дакле, те ствари боље ја знам него ти, ка' што су боље знали од мене покојан Шкоранца и Чимавица . . . — Није то, него је оп страшљив! рече Мачак. — Ти лажеш! викну Бакоња. Нисам ја страшљив, нити је ико мој! Нисам ја из Брстранова, окле си ти, ди су људи ка' козе! . . Јест, ка' козе, јер би један наш тира' вас педесет. . . Умал што не дође до руку. Бујас му објасни: — Ма, не вели он, Иве, да си страшљив од стра', него, знаш, од стрица, да не дозна, па да те не истира. А јево ти се кунем, да до тога дође, трибало би да нас сва четри истираЈу, јер би ми сва четри клекли на колина, па рекли : »Немојте! јер колико је он крив,

ми смо десет пута више! Дакле, оразуми се, болан, па иђемо вечерас!« — Не ћу! иа не ћу! Нећкао се два дана, а они пе хтједоше без њега. То га, може бити, дириу, те трећега пристаде, те сва четири истијем путем и иачином одоше на сијело, понијевши опет бурачу випа, које би Лис кришом наточио. У мађуиници им се нијесу надали. Они се зачудише затекавши слуге већ накићене. Пред Бобаном, који бјеше прекрстио ноге иза пријеклада, стојаше велика дижва. — Река' сам ја, људи, да ће доћи благослов! викну Шкељо, па поигра, машући капом. — И ја сам то говорија, а ви: не! не! . . . тпу на па вас, него да се тријемо овом бљутом! . . . тпу на вас! прихвати Дундак. — Ма ви, људи, не дангубите и без иас! рече Лис. Окле то, да ми је зиати? . . . Бељан рашири руке и погледа врх себе у чађави димњак. »Од бога! а ја оклен?« — А што лажеш, пасу један! рече Бобан, а језик му је запињао. А што крити од наши' ортака, . . баш нека знају, јер триба да знају, па кад они постану редовници, нека боље назе своје вирне слуге! Је ли вако, браћо, је ли? Ево виш, (обрну се Бакоњи, који сједе до њега), виш-ли магазин, а? Брава му је цила ка' мој длан — а мош видити, ако не вирујеш. И врата су здрава, и све, помоз боже, а јопет, а сасвин тин: ш-ш-ш! вино у дижву . . . — Кроз трстику, на моју душу! рече Мачак. — Јок! не угонета: а-ја! то не би ваљало! Друкчије се то чини, дите моје! . . А јопет што јест, то је Стипанова мирита. . . Дакле, једне вечери сидимо ти ми оде, снуждени ка' ришћани уз пост, а мој ти Стипан поче: »Магазин је покривен даскама, а даске прибијене клинцима, то знамо, али за што су клишта? За што нам је ковач друг? За што су нам грла сува, а вода нас раздваја од крчама? И за што, најпослинак, ми служимо светога Франу — милостив нам бија! —- а губави Балеган дили нам пиће ка' свето уље . . . — Е, рђа га убила! рече Дундак. — Не прикидај старијега! осијече се Бобан, пак настави: »е . . . ди оно остадо'? А, да! Млого је још ствари пита' вридни Стипан, на које нико није умија одговорити, али исте вечери одбисмо једну даску, пак се спушти онај, који је међу нама најтањи и најжеднији, Дундак. Посли тога, јето, кад и кад отачемо, боме,