Stražilovo

чз 120 к-

ловом, да је Петров-храм „једгша вјештачка работа на овом нашем свијету, која се у грандијозности нримиче неносредним дјелима Творчевим". 1[р0сти народ у Риму, кад хоће да каже, е се неки носао одкек на дуго развлачи, вели обично: „М1 раге 1а ГаБћпса с11 8ап Р!е1го * (изгледа ми као градња Петрова храма); а има и нраво, јер се овој цркви, док сује са свијем довршили, хтјело више од сто и педесет година, а за трајања градње измијенило се на Петровој столици преко двадесет папа, док је послом управљало узастопце трииаест иеимара, међу којима и велики Микеланђело.. Као што је познато,' овдје, гдје је ова цркв'а подишута, била је иекад башта НеронОва, и то је управ оно мјесто, гдје је тај л.удски тигар, свог бијесиог шемлука радп, толико хиљада Христјапа ногубио, бацајућ. их гладној звјеради у чел.усти, ил' их- живе сажижућ на овоштеним коцима, као што се Сажижу зубље. 0 Потрову се храму већ. све казало, што се казати могло: чувено Бериипијево стуновл.е око нијаце; моиументалпе чесме с бокова; дивотстепе.цице пред црквом; големо проче.ве, на ком је урезаио нме Павла У-ог, којије доврншо здање; Микелацђелово кубе све је то већ толико пута и тако вјешто ријечју и сликом популарисано, да је чисто пемогуће ишта више о п.има казати, а у бапалпост не уцасти. Како му драго, опнсивап.е је сувишпо: ја ћу да забил.ејкпм само своје о('јећање. Д.јело је колосално, о том нем,а збора, алн ме некуд ие заноси. Разумимо се добро: ови големи сводови, ови џиповрки мраморпи стубови, ј овај пепрегледпи простор, по кохг се око губи, сав овај пеиадмашпи сјај украса, без сукње, јако на ме утиче, али, бадава, душу ми пнкако ие потреса. Чипи ми се, као да би у овом обиму десетак иосрчаних цркава стати могло: позлата, мермерии гробови, богати мозајици, статуе и кујуиџиски радови немају зар равних у ('вијету. И пехотице отимл.е ми се, као цијелом* свијету, ноклич : „Дивио ! велнчанствепо!" Никакав архитекат, пи прије пи носдије, пије таково чудо оетварио; и.а оиет

има нешто, што основиој мисли ове зграде не одговара: Петров-храм није кадар да човјека у богољубиу жицу такие, ни да му душу оном тајном зебњом испуни, којом је исиуњава грббна суморност готскијех катедрала па сјеверу, те која тако дивно одговара христјанском појму о трошности и пиштавости људскијех потхвата. Да ти ово, што кажем, још јасније буде, а ти се, драги пријател.у, сномени свог ирвог утиска у Марковој базилици у Млецима. „Пребогати намештај не да места побожности; мисли лете за очима, од једие икопе до друге, од једног тучиог светитеља до другог, али се ипак пе да идејализму маха". Пстипабог, ја овдје и не дођох, као што пи ти у Марков-храм, да божаиствену искру тражим, која ће ми вјерска обзорја раскрити; не дођох да свети дух нризивљем, пи да у молитви утјехе тражим — иа онет ми овај беспримјерни свјетовни сјај некуд ие угађа. Ову је цркву, по мом мипм.еи.у, иајбол.е карактерисао Тен, рекавши да је. то „дивпа иозоришпа двораиа, највиша, пајбогатија на свцјету, у којој велика једиа ииституннја износи свијету иа видик своју стол.етпу моћ: то пије богомоља једие религије , по је то храм једиог култуса (Таше, Уоуа^е еп ИаНе). Још пешто. Проиорције ове цркве заиста су грдио велике; с пол.аје дугачка двјеста и деветиаест метара, а попријечни јој брод, од једног нолукруга до другог, мјерн равио сто и иедесет и четри метра; главни средипш.н брод има у шприии преко 27 метара; стуици, који га од нобочнијех бродова дијеле, пшроки су по девет, а облуци пад н.има сведеии су у размаку од п])еко трииаест метара; главноме је кубету четрдесет мет. и шездесет цент. унутрашн.ег дијаметра, а големи петокутпи стуици, што га оздо нодржавају, дебели су по двадесет метара сваки. Да ти ови бројеви још јаспији постаиу, иаиомепућу, како је срачунапо, да би голема „Нотрдамска" црква у Паризу могла комотпо стати у попријечпом броду овога храма. Са свим тијем, кад чељаде први пут у њ стуии, остане некуд разочарано. Грдна велпчипа Петрова храма не чипи му се па