Stražilovo

-чз 333

жутити има лначеље трашштивно и аначм ««Њии. То је могао г. . 1>уб. Ст. из мојега „1>ранича ерискога језика" одавпа научнти, па не би данае чниио ногрешака у школској кн.шји, које се даиас не нраштају ии трећошколцу. 8.) На етр. 80. етоји: иаслиитеп, који су паели евиње, евињари. У овој речи насљштВи има две по1решке. Прво овако како ју је написао г. Л>. (>г. није добро, јер је Лескин тако пе пише, а г. .'1>уб. Ст. нанисао је своју граматику по Лескину. Ми бисмо волели знати иашто г. Л>уб. Ст. пише пасдиитеп, зашто му се допало то писаље Миклошпћево ? Зашто пе пише иаслиптеи као што иише Лескии? Г. Л>уб. С!тојановп1> некад је пиеао нротив мене па је између осталога рекао како ее ја држим само МиклошнКа, а .Лескина и друге пе познајем. Ево! данас је дошло време до се баш мени допада Лескин, а г. Л>уб. Ст. пе допада се Лескин, којега тако лепо преводи. Али је то његово иедопадан.е осиовано на иениан.у. Г. Љуб Ст. пише ио Лескину дат. сииг. женскога родато«, »-е«, сеи, вксек, а овамо онет наслпитеп но Миклопшћу. Вашто г. Л>уб. Ст. тако пише? Биди се јасно да га ,је на то водило иезнап.е и неразу-

мевајкс. Кад Миклошпћ пише добрии, иовии, онда коизеквенција иште да пише и паслдитеи као што нише Лескин. Али г. Л>уб. Ст. летп „свој.у у пропаст". „Друго г. Л>. Ст. на крају своје граматике тумачећи речи вели: „ пасллитен, који су пасли свиље." Паслинтеи ие значи који су насли, него који насу. Истина у реченици из које је ово наслчштеи извађено, може се превеети и који су насли из разлога сиитактичких, али кад се у речппку тумачи паслиптеи, онда се мора прво казати оно што сама за себе реч значи. А иаслдптеи не може друго значити иего они, који пасу. Паслиитеи пак у оној реченици, из које је г. . !>. Ст. извадио, мора се управо превести супстаитивом. То није словенски, кад се каже: паслчиггеп б-клкипл, то је но грчкп о1 р|'|<7/407тгс Ту партиции замеп.ује супстантив као што радо бива у грчком, као: оГ Хеуогге;; значи говорници. Тако и паслиитеи б-Нжашл стоји место насгБЈрше 6'ћжашА. Кад је дакле г. Л>. Ст, хтео да тумачи наслиитеи, онда је нрво п прво требао казати да управо значп „они, којн насу" (а не који су иасли) а у оном иримеру, којн наводи, требао јс казати да се вал.а превести суистантивом.

(Наставићс се).

Јован ШивановиК.

ШШТШШ

КЊИЖЕБНИ ПРИКАЗИ, РааЧтпек (1 г. Кг. ВјћМ одгијј]пвоће 1' 1|ега ћ(: и 1>ег (Ме вТалчвоће Р 1п 1 о 1 о!е 1876—1891. УвгГакн4 уои —. %нх1ои:1| 0опога] 1'б§м«1ог /,11 Лг 1-111V ВаиЛ I XIII. ВогПп, \\"01(1шапп8с11е ВпгМпппПшш - 1892. 8° VIII и 4-15. страна. — Ово јс 8ирр1ешеп1;-Ваш1 уз XIV. кн.игу Јагићсва, „Архина за сдовенску Фидологију". — У данашње доба, када се иаука тако јако развида а и ненрестано развија, радови овакс врсте, библијографије стручне, јако су иотрсбни сваком онол, који се бави о свом кљижевном иос.лу. Они су уз то и незахвалан посао, јер се често нотргне, да-.је то лако израдити : више сеђења и марљибости у раду, па је ствар готова. Оно донекле и тако је на нрви поглед, али ко изближе позна тај цосао, брзо се разувери: наћи ће се у једнолику; мопотоиу (да туђом речју изразим) нослу, али у поелу мучну, за који треба не само" марљивости воћ и вромена и умошноСти па и знап.а онога, о чем ради. Чосто је оваки биЧлпјограФиеки проглед, разуме се добро уређен, од веће користи радни цима иа науцн ного и по која добела научна кп.ига, Сваки 1>о етручљак имати нишо користи од овога проглода, чи.ји натнис исписах над овим рецима, но што ће имати, ро-

цимо, од најповијега рада иол.скога кн.ижевника Калине „Историје бугарскога језика". Ну о овој радњи другом згодом, а еада да се вратим правој својој задаћи, нриказу истакнуте кљиго. — У ирвој књизи „Архива за словопеку Филологију" Јагић пам је својим познатим критичареким иером изнео у „библијограФиоком прогледу" развитак оловенеке Филологије од 1870. до 1876. године. Ова иам кп.ига у појединостима изиоси н.епо развијаље од 1876. па до краја прогпле године врло лепо, јаено и нрегледно, Т( . ј и тако ово наставак започота посла. Градиво је све поделио на иет одељака. Ирви одељак „ЛИдепкмпе НПНктиМ" (4—52) обухвати : филолошко стручне днетове, бибдијографиско прилоге, критику, радове на бијографнјама поједи11их словенеких Филолога, објављену кореспонденцију сдав них словениста и еициклопедију. Други ее одељак тиче језика. „ЕгвсћеЈиипј;еп аиС (1еш (јоМо(е (1ог "а1а\". бргаећшааеииоћаД" (стр. 53 - 155) натнис је његов. Прво је преглед рада па заједничком и индојевропском иепитивању језика, за тим еу граматички радови у иојединих словенеких народа а на нослстку ноређена граматика словенеких јозика, дексикограФија и језични епоменици. Троћи јо одељак „1јс ! н ( ш 1§оп аи! Нош (.ЈеМе^с <1ог 1л1ега(иг ( јм Н А нвиоМпкк |1ог поиелЈеп /еИ)"'. .Овде јо помонуо радово, који се