Stražilovo

чз 324

такође (•• иушкама, иаслои.еиим кундаком иа деено колено, онколнше осуђ;еннчка кола. За овим иолима била су наша, у којимаје већ седео свештеник. И мн седосмо. — Полави! — нареди члан. Комијаиг ошину кон.е и кола излетегае на улицу. Светина се ускомегаа и јаче заграја, кад иас угледа. Оио, што у ходпику јасио гледах и рас.иоинавах, одједном илгуби свој облик. Густа, непровидна магла иокри иас тако, да су ми кола са осуђепиком изгледаиа као нека огромна и неразговетна сепка. 11:>, кола је стргаила силуета осуђеника и апсаиџије, који му огрташе, нреко леђа, опај мали капутић. Иаоружани кои.апици, који јахаху око кола, са оним љиховим иушкама, иагледаху тако огромни и тајапствени, као сеии иетелесиих духова. У тамно-сивој магли чини ти се све два нут дуже и веће. За колима и око пас таласа се хнл.ада сеии л.удеких обличја. Гледајући све ово, кроз густу коирену сиве магле, мислига да је то све само саи или машта, која се пејаспо комеша и таложи у твојим замислпма,. Не можепг да верујеш очима, да ове огромне ееии, нгго ее око тебе таласају, нролећу, застају и блену у кола, нису ваздугаасти духови, које запл.уекују вали магле, пего живп л.уди од мееа и коетију. И да сав овај магловити енровод није пратио жагор л.уди н л.ути мраз, којп нам замрзаваше и влагу очију, јога би ее у то и уверио. Али овако мраз ме опомеиу на хладиу јаву и ја заропих ушима дубл.е у оперважену кабапипу. Спровод, који је услед гуете магле сиорије игаао, иа једаи нут заста. — Шта је? — заиита члаи. -— Осуђеиик тражи ]>акије. Хоћемо ли му дати? -— I Годајте му ! Механџија, нред чијом к])чмом застадосмо; изпеее пола литра ракије. Сени ее склепташе око осуђенпкових кола, гледајући како овај иа искап није. Иси])ажп.еиу Флагау врати ансанџија механџији и ноче иамегататн капут, који ос-уђеиику сиадаше. Осуђеник, понивгаи ])акпју, осврте се иама и махну руком, као да иам негато одобрава. Спровод се по пово крете. Уз иут се нрикунл.ала еве већа маеа тако, да се нај-

зад, у густој магли, као море талаеаху ове тамие сеии л.удског обличја. Ббже мој, колнко ли нх имаде овде, међу овима, који ће овако истом смрћу завршити! Осућеиик је жиио разгова]>ао о печему са људским сенима, што ее око кола нитлаху. Иегато еу ее смејалн. Од једном осуђеникова сеика загрли апсаиџију п у колима започе грл.ен.е и љубљеи.е. „Певај! Што ћутига?" — викну Стевал апеанџији. — Хајде, иевај ти, ја ћу ти номагати ! И у томе часу две се еени загрлише. Оеуђеник и анеанџија заневанге 1'лаено: „ Бре Јевојче, мала момо, ХоИеш ли мч љуба бпти ?" Али ово ие беху звуци елободна срца. Све ово више ми је личило на отиман.е очајиика од нечега незпана и ст]»аховита, што га је дохватило на га вуче себи. Он осећа' да га то вуче у бездан. Он види и амбиз, каКо је разјанио ужасиу чел.ует, из које бнје мрак, отима се, окреће 1'лану, хоће да заборави где ,је, хоће да не зна шта је е н.име. Биче да заглунш савест, а она га час ио куцне, као да му вели: „Сад ће, сад!" То га до лудила буни; глас му се нреееца, он по пово загрли ансанџију и иоче га силно љубити. Ггола јуре у Паиред. Аисанџија му једнако намегата капут, који уелед јаког труцкап.а еиада. „Чувај га, да пе озебе!" — викнуједап из гомиле, која се гласно насмеја и јаче заграја, трчећи за колима, која су већ касала на чистипи, иут Кајабурме. Хладноћа, на отвореиоме нол.у, биваше све силнија, тако, да се пара из уета ледила ио брковима, бради и онерваженим бундама. Дигаеш а чини ти се да удишеш безброј иглица, огатрих као жаоке, које те боцкају, гатипају и нецкају но целоме телу као хил.адама варница. А магла ее у бблацима талаеа и ваља нред нама, а с њоме и густе го миле огромиих сеии. Носле иоловипе сахата указа се и Кајабурма еа небројеним узвишепим брдашцима и удол.ицама, нлићим и дубљим. 11; узвишици, према Дунаву, већ је очекива* иеконапи гроб своју жртву. Кола стадогае