Stražilovo

-кз 702 к-

и тјег8(уц 7,п \чзе гакгсЛо вгес1пјјћ ибШвка, рп §; о ( оу 1 о V. М. Оо1пћ. 2адгећ. 1887.; N«§6 гасипк1;уепо паг1у1је 1 иг§1е<Јш рађјгсј. Иарјзао Ујеков!ау М. Оо1ић. П УагагсЈЈпи 1871. Многозаслужнога надзорпнка В. Голуба данас покрива црна земл.а, његове сс затруђене костп одмарају, те смрћу љеговом лишеии смо ми сваке обвезе, којом нас је обвезао за живота, да с п.еговим именом не> излазимо на јавност. Тим, што ирекидамо обвезу, хоћемо да покажемо високо поштовање према покојпику, које је стекао за живота својим неуморним радом и трудом за хрватску школу и хрватску школску књижевнос-т. Вјек. Голуб био је математичар, али је покрај тога позиавао наш језик тако добро, да је знао сам градити и ковати нове терминс математичне са многим разумевањем и математичари ваља добро да баце око на његово „Касипв^уепо па21\'1је", јср ће у н.ему наћи много и много златно зрнце, којим ће сс користити. КнсипчЈлешт пагју1јет утукао је Голуб Живка Вукасовића До ноге. Треба спомињатн своје заслужне л.уде, треба истицати п.ихове заслуге. И ја то чиним но уверењу и из захвалности прсма покојнику 1>. Голубу. Ја несам позпавао покојпога 15. Голуба те не бих пи могао писати живота н.егова. Оп ми се јавио писмом тек у последње дане живота својега.. А ово, што сам неколико рсчи спомепуо о п.ему, чипим из чисте захвалности према многозаслужном школском трудбенику, коју у пуној мери заслужује. А оному, који би хтсо илн је већ паннсао у којим хрватским повипама живот нокојпиков, ево још једпо и последње писмо, које ми је писао, у којсм ће можда наћи пешто, пешто допупе из жпвота п.егова; Велецијењени Госнодинс! Хвала Вам лијепа па Вашијех кн.пжпцах, од којијех једна такођер ми одкри, чега нпјссам пи слутио, да сте и ви пчелар, пгго ми управо годи. 1п Јеппј 1аћог: ак (епш.ч поп р1опа! нслп Виргилије у почетку IV. кљиге својијех Гсоргика. Колико нлеменита и кориспа забава, труд и мука! Камо среће, кад би у пас свака сеоска и градска кућа, уз коју је врт, имала свој пчелин.ак ; а тако исто желио бих особито и за свилене бубе Да Вам се понешто одужим, изволИте и Ви од мојијсх кљига примити, што вам пх сво шаљем. Имајући у ,.У|епси" нред очпма Ваш кондициоиал и дозивл.ући у памет гдјешта из давнипе, напокои смнслих, да сс паче говори:

Једн. I. кад биоам зпао. Множ. 1. кад бисмо зпали 2. . биси „ 2. „ бисте „ бис „ 3. „ бису а н бит „ Да ли за то има гдје иисмсне потврде и гдје се тако говорн, то сада нс знам; алп ми се чипи да се умом не варам. Нијееам нигда био пријатељ, многијех познанства, а последњијсх 17 година зауставл.ала ме у том и обсежна служба те сам се слабо с људми еастајао, како мало тко; сада пак,' премда више не служим, састајем се још ман.е норади болешљивости. За то ис ћу лако ни сазиати, држи ли овдје тко биоградско „Коло". Ако нс буде друкчије, а буде вријодпо, можда ћу га сам држати. Како чујем, овдје би неки хтјели да пога,ђају, тко је онај Ооколски. Нека их, ја се ие одајем; јер ни добљу, ни здравл.ем, пи зпаљем нијесам нодобан, да се с љиме натежем. Вуде ли пак које зрнце здраво, не треба му тог имења, ма и ионикло, како се чини, у средишту и западном и източном; што ако узбуде, погодио сам бол.е него сам и помИшљао. Мени самому не треба иикакве славе, ни сва.ђе. А зашто баш Соколски? У Пожеги, гдјс сам провео дјетиљство и прву младост, нма бриЈрг Соколовац, на којем роди пожешко најбол.с црпо вино. Унраво под тпјем бријегом и ја сам неко вријеме живио, и с тога, се прије 40 годипа на некнјех јавнијех ситпицах поДписивао .Соколовчапин". У Биограду, гдје сам од 3'. Липља 1845. до Гујиа 1850. био јавнн учител., био је јавии учитељ Француекога језика пеки Соколекл, иод којијем се је именом скривао пребјег Нољак, веома углађен можда и гроФовекога рода господнп, умрпјевши ондје још прије мојега одласка. Не буди вам дакле чудо, што сс и менп прохтјело бити Соколскп а пс Јаетријсб. Чудим се а готово ми вас је и жао, да сте ишли читати оио назпвл.е, што мора да је управо досадно. Ја сам пишући оно очекивао, да ће бити о њем јавне разнраве, пе би ли се што поуздана о назнпл.у у обће углавило. Вукасовпћ се грозио, да ће нроти оному написати п спојијем трошком издати читаву књигу; али иремда је он још три годипе живио, пити се када он а пп тко други јавио те мој рад нс уроди управо иичпјсм, ако сам га и разаслао па више етрана. Па готово није могло друкчије ни бити, иошто математпчарп пијесу филолози , а филојЈозп хоће, да се не разумију у маТематику. Гадњу су ми устмепо одобрили паче и похвалнли једини Мажуранићи, Иван и брат му Антун, 'те проФесори Вал.авсц и /:Кепић, и то бејаше ми сваколика иаграда. Данас бих и ја сам којешта друкчпје паппеао; али онда не знадох бол.е ја, а ни тко другп барем из овијех крајева. Папоион пзволите нримити моју особнту хвалу на вашем прнјател.ском одзнв.у и не замје