Stražilovo

чз 792 вз-

На земл.и се белео свитак хартије. Саветник га иодигне и прочита: „Облаци су у пламену... где је Соко?" „Зумбул". На столу беше малено нисмо, намењено њему ... Зграби га и стаде читати : „Драгиоче! Црвена капа, која је тако брижно чувана као аманет породнчии, озиачивала је неваљало дсло. Може бити, да је то онравдапо нред дужностима службеничким — али није оправдано пред повесницом и пред природним правом... Томе праву морам се ја да одужим. Узимам ту капу, да ју однесем онамо, где јој је место !... Да ли 31 у се новратити са свога носланства, да ли ће пеумитна ндеја затражити, уз повра-

ћен дуг, још и камате — живот мој, на то ће, драги оче, можда само Онај одговорити, којије, до душе, избројао власи на глави човечјој, али ие броји никада жртава, којима се мора искуиити свака велика идеја!..." Саветник иаде на столицу и побледи као крпа .. — Берта, изгубисмо сина! — јаукну хрипљивим гласом.. . Берта зграби нисмо у руке и прелети очима преко њега. — Шта јс то? — новиче — ништа не разумем... шта оп то нише о црвеној капи... — Јест, ти то не разумеш, — јаукну саветник — то је... то је освета идсјс!...

(Свршиће се).

•Ч-в

<9*^^ 'чј^' \

\ ^ ^ -I П 0 У К А. I-

ј -Т- ~Г* \

ПЛИНИЈЕ МЛАЂИ И ТРАЈАН. (Из нештаила-иог дјела: Плпннје млађи п и.егово доба. Сврха ирвога и иочетак другог столоћа ло ТГсусу) (Насгавак.)

о Нлинијевим ријечлма, како врло угодно онажа француски историчар (Бнгиу), |морали бисмо извести да је Трајан дојста ловратио Риму стару републиканску слободу. Али то. није тако, Плиније. је умакао своје шарено" перо у реторско мастило, а његов неограничени занос за царем одврагћао га је од разборитих закључака. Још мање смијемо в.јеровати Марцијалу, кад о Трајану 1'овори : „ти већ нијеси наш госнодар, ти си најпоштенији од сенатора;" 23 та знамо ми Марцијала и како је Домпцијана иазивао богом. Трајан је био господар и автократ као и остали цареви; што га је од.осталих разликовало, то је била изванредна нријатност његова карактера, којом је умио да постигне шта је год хтио. II ако треба да принознамо да је он увео неке олакшице у управу, да је уетупио сенату велик дио његових првобитних права,"даје укинуо неколике наредбе Домицијанове г да је иовратно консулима и вишим чиновницима мал тене сванраваи углед њихове частн и т. д.; онеткад прегледамо те његове нреи23 МагИаПв. ЕрЈЈЈГш!.. X. 12.

наке и новачења, кад нрозремо у њихове конкретне пошљедице, лако ћемо се увјерити, да су ствари у Риму биле на ис/гоме гдје и нрије, и да је Трајан 'еднако био цар као и остали. Историји се не да ни замислити, да је у оно доба могао настати радикалан преврат у корист чистој ренубликанској форми, и да је глава државе, чији се унутрашњи устрој ослањао на ронство и на војничку силу, могао устатп и прогласити слободу. То није било Трајану никад ни на крај намети, па ни Хадријану уз његове умјетничке осјећаје, ни Антонину уз његову велику доброту а напокон ни самоме Марку Аврелијукод све велике и на пола хрипгћанске филозофије. Претресемо ли занесенога Плинија и остале писце оне доби, видићемо да су се све преинаке, које је Трајан увео, ограничавале искључиво на спо.љашњу форму, сам је нак ходио пјешке по граду, не бранећи никому да га не заустави на сред' иута, сједио је редовито на суду, наредио је највећу штедњу у својој кући. То је све могло да дирне Рпмљане, али у суштини ствари су ходиле као нрмје. Цар је једнако иридржавао себи врховну