Stražilovo

-чз 812 к-

ИореХ свега недолтатка података мало кад исторпја сномиње два човјека, који се тако слажу, и ако их друштвени лоложај толико

дијели. Трајан је заслуживао да има Цлишгја за" нријатеља а Плиније Трајана.

а с *\1" %1- "- , и '\|х1 ^ ? х *> КЕИЖЕВНОСТ. Ф ^ ©1с§

Јосип Берса,

<6(9^ •Т' т* "Т 1 ~т* "Г* §Ш§ ^ т*

КЊИЖЕВНЕ ОЦЕНЕ.

„Гимназијалчева љубав". Мовела Алексе Ра дуловића („Отаџбина" за Август и Септембар). Кадсмо нрочитали ову новелу, еетили смо се ; и пехотице, једног места из Хајнеове реценсије на иесме Јована Бантиста Русо а. Чнни нам со, да јс ' Хајне врло лено схватио младићске тежње и идеале. „Шта хоће младић? Шта хоће ова чудпо« вата узбуђеност у души његовој ? Шта хоће оне несталне слике, које га сад маме у људски мстеж, па га иосле одводе опет у самоћу ? Шта хоће оне неодре/ђсне жеље, слутње и наклоности, које се повлаче у бескрајносг, на опда шпчезлвају, па се опет појављују, и мла-да. човека нагоне на одређсн душевни покрет ? Свако овде одговара па свој властити пачип, па како и ми имамо нраво, да изберемо сјвој израз, то објашњавамо ту појаву речигаа : „Младић хоће да има какву историју". То је значај нашег бурног жнвота у младости: хоћемо д, нешто доживимо, даимамо нешто подигнуто, и порушеио, да имамо уживања и невоља; у мушким годинама поетигне се поисшто. од тога, и онај узаврели иагон, који је, може бити_, и сама животна снага, већје нсшто изветрео и отпраћеи у мирну постељу. Ипак, старац, који седи -у кругу- своје уиучади под храстом, који је сам "засадио, или седи међу лешевима својих милих, на развалипама, евоје куће: осећа онај нагон, ону жудп.у за неком историјом, која је у његову срцу са свим умирена и угашеиа..." Сам натнис овс иовсле буди у читаоца читав низ мисли, сличан овим Хајнеовим реФлексијама, иа и ионеку енпзоду, успавану дугим низом година стварности и" разочарања. Ђачки живот препуи је драгоцене грађе: то је извор, који се не може исцрпсти, море, у коме. имадоста биеера, еамо се вал.а |вешто загњурити. Кад умешиа .рука изради овај бисер, онда добије своју" праву важност.

За то, што је ово градиво веома подесно Ј '_отово за еве~врсте лепе кн.ижевности, и лошијн писци-добро пролазе"са ириповеткама из ђачког живота. Новела је. Радуловићсва из живота карловачких ђака. Међу тим, вал.а иам одмах рећи, да-је и ђачки живот — као год и друштвени живот у онште, у прекосавскнх .Срба, развијенији од ђачког живота у краљевини Србији: сетимо се само Руварчева „Карловачког ђака". Овде је Радулрвић на срећиу земљишту. Изнећемо, укратко, садржииу ове новеле; енизоде ћемо ирескочити. У карловачкој гимнасији, у редмом разрсду, било је шеснаест ђака; али н.их четворо: Милан Павловић, Ђока Веселиновић, Јова Дивнић и иисац приповетке сачињавали су ужи круг, и пазили се као браћа. Јова је иуки сиромашак. Његова три друга "олакшавала су живот овоме сиромашку, и давала му стан и храну. Јова је, међу тим, био веселе природе, искрен, вредан и добар. Али_'њихово друштво нс о.ста неокрњеио: Јову истерају из школе због тога, што-је ударио свог ироФесора, кад му је казао да је безобразан. Повод свој несрећи лежао јс у томе, што је Јова израдио задатак, који су сви преписали, паих је проФесор ухватио у томе к Међу тим родитељи Јовиних другови нс наиушгају Јове: они га, о свом трошку, шаљу у Нови Сад, да нродужи гимнасију. Јовини другови наставе своје пријатељство, и продуже „безбрижни .врсео ђачки живот". Свако их Је друштво радо имало, јер се свуда умели иаћи и околину забављати: Милан свира у гласовир, нриноведач у вијолипу, а Ђока у Флауту; још су добри играчи и певачи, У близини Карловаца има леио село Каменица. Онамо су они Одлазили „само. за то, штоје у т.оме оелу билалеца „шипарица", коју су заволели сви тројица. Та шииарица звала се Иванка и била је „дивно девојчс у шеснаестој години". На једној страни села налази