Stražilovo

-кз 811 к-

<^(» ј ^ чл 4 ^ 1 б ) < §> > ч1* ^ «чи ј Н1 П 0 У К А. & рПЛИНИЈЕ МЛАЂИ И ТРАЈАН. (Из нешташаног дјела: Плтшије ишфи и његово доба. Сврха првога и иочетак другог столећа ио Исусу). (Насгавак и свршетак.)

#Шталио је, да су пријатељи Плинијеви вбил! и Трајаиови; владар се је могасГ ^Ш^поуздано пов.јерити људима, које је његов министар љубио и штовао. Кад је Плиније искао за се „право троје дјеце", подупро-је његову молбу и Јулије Оервијан. Овај је врли човјек два пут био консул за Трајанове владе; пар га је јако био заволио, имао га је увијек кода се; шта више, држао га је достојна да му буде нашљедник. Дијон Касије приповиједа о њему ову анегдоту: једнога дана за трпезом упита цар своје пријатеље и сав.јетнике, нека му именују десет људи, којима би се могло без ; свакога страха предати управа државе; и. док су они мислили, кога ће споменути, рече. опет цар: именујте ми их само дбвет. јер десетога имам већ, а то је Сервијан. П Плинијев иријатељ Нерације Приск био је у најбољим одношајима с Трајаном: кад се је владар стао бринути за нашљедника, био је одлучио да ће Приска носинити, а био би то учинио, да се нијесу ствари промијениле 49 . Дијон Хрисостом каже, да су цареви пријатељи кориснији од очију, јер по њима види све до границе царства; да су кориснији од ушију, јер ло њима слуша што год треба да чује; да су кориснији од језика и од руке, јер по њима може да са цијелим свијетом говори и да врши свако дјело; нико пак не ће боље од цара наградити своје пријатеље. „Та ко раздаје части? Кому је већа потреба чиновника? Ко ће те љепше почастити? Чија је трпеза онако на гласу? Ако је пак пријатељство ствар, што се купује, ко има више новаца и толико да му се нико не смије одужити?" 50 С таковим је пријатељима Трајан опћио, али не као глава државе, већ као приватна особа. С њима, као с осталима, био је прост, искрен, весео; с њима је ходио у лов, с њима за, триезом, слушао је њихове свјете, шалио 40 НМиап. 4. 50 Вјо Сћг. Ога1. III.

се је, а кад су болесни били, ишао је к н.има без икакве страже и пратње. 51 Међу њима је дијелио, одмах како је царем постао, све најљепше љетниковце, што су му припадали, јер је казивао, да је његово само оно, што му пријатељи носједују. 52 Лако се пак да помислити, да је на цареву двору било и зависти и злобних_ пришаптања; ал наравно, све је зависило од самога цара, који је по вољи могао и не могао вјеровати опаким језицима. Трајан је био човјек племените душе, а да послуша тајне тужбе; а јасно је показао, колико мрзи таква опака срества. Лицинија Оуру хтјели су на сваки начин да омразе с царем; Трајан је једнако к њему ходио без пратње, не јављајући свој долазак, а кад му је у кућп био, звао је Сурине слуге да га мажу, да га бриче; кунао се је код њега и с њим је обједовао, па сутра дан говорио пред Сжијетом: „да, ме је Сура хотио убити, како ви мислите, могао је то јуче лако учинити" 53 . Чудне. ли разлике између његова и Домицијанова двора, „гдје је на лицу царевих пријатеља лежало на вијек смртно бљедило". 54 Потоњи одношаји између владара и његова миљеника нијесу познати. Да није Светоније прекинуо своју историју баш у очи Первине и Трајанове владе, знали бисмо сигурно што о њима,. Штета, што Светонијево приповиједање престаје с Домицијаном и што се писац ирашта с читаоцем у најгорем часу римскога живота; да његова књига заврши барем. с Нервом, одахнуо би читалац, као што је онда свијет одахнуо. И Тацитови анали престају с Нероновим бјеснилом; али опет харни смо случају, што је удесио, да се Тацитово величанствено дјело одломи од завршетка баш у часу смрти поштенога Трасеје. и .Оаввјиа БГо Т ј ХУШ. 7. 38 Рапе§. 50. 38 Сазвшв Бш. 1ХУШ. 15. 54 Јотепа!. IV. 72.