Stražilovo

•чз 806 к-

ЦРВЕНА КАПА.

роман Јована Захарјашевиба с иољоког нревео Рајко. (Свршетак.) XXXIX. ан беше студен, исто онако, као кад је Јт^саветник игаао, нре оедамнаест година, у

ЈБешнички двор ... У престоници све унаврело ио улицама. Застајаху у гомилама, разговарајући с.е о догађајима иза Висле. Лица им беху у ватри, гестови живи и силовити ... У салону у нрвом кату, у једној међу првим улицама, беше необично живо. Госпођа, већ у годинама, сеђаше за столом и читаше побожну ки.игу. За другим столом сеђаше сијасет младих жснских и чијаху шарпију из комада нлатна. На челу те вредне гомилице истицаше се девојка својих двадесет годипа. Бело јој лице изгледаше, као-да је извајано на мрамору. Ситне ручице чијмху парче илатна, а у очима јој нлам' саше нека лепа мисао.... У тај мах уђе слуга и јави јој да „неки госнодин хо1н: с њом па само да говори"... Нидело се, да та млада девојка беше навикнута на таке походе, јер ју тоније ни пајмање узрујало. Устала је полако са столице и изишла у побочну собу, на којој беху врата у иолак притворена. За час сс створи пред њомГ.. саветник. Очи му беху црвеие, руке дрхтаху као у човека, кога је капља ударил.а. — Јесте ли ви, Јоспођице, Нанда *** нз села Љешнице? запита испрекиданим гласом. — Јесам — одговори мирно Ванда. Саветник ју иогледа укоченим очима, подигпе обе руке више главе и с-таде пх ломити, ла су му сви пцсти прштали ... — Дакле истина је !... Све ј« истина!... (• Ноже, шта је са миом !. .. — врпспе као луд. — Ко сте ви ? — запита Панда устрашено. СавеТник нређе очима у около и клоне на столицу. Одахне из дна груди, на ћс рећи: — Нитате, госпођнцс, ко сам ? . .. Ла сам онај, пгго јс, ирс седамнаест година, ушао у запаљенп двор ЈПешнички -.. ушао кроз ватру н дим ... Чак до последње собе,' где је висила слица Ма Ј1;е Пожје ... а иред сликом је лежала

млада жена, око ње дечак од иет година и девојчица од десет година... Сви беху већ мртви... смрад од огарине све их је угушио... А уз ледне груди материне приљубило се мало детенце... то сам детенце узео на руке... Ванда стаде да бледи... очи јој укочено гледаху у незнана човека. — Говорило се, да ме јс избавила нека ссљанка... рече за часак. — Узео сам то дете иа руке, — иродужи глухим гласом саветник — и то дете. .. то дете ми, послс седамнаест година, одузе јединца сина мој ега!... Рскав то, заплака и паде на колена. — Жено! — цикне у иајвећем болу. Врати ми мога Хермана! — Херманов отац! — новиче Ванда чудноватим гласом —Херманов отац мене избавио!... 14 иолако стаде се заноеити... паде на земљу. Из иобочног салона поврвеше све женске у номоћ. Нико не могаше да разуме ту сцену. Једне номагаху Ванди, која се гушила у грчевиту нлачу и била ван себе ... Саветник ломљаше рукс, сузе му тецијаху из очију. — Ах то је она — вИкаше очајпо — тоје она узела ми сина... За то сам ју спасао... то је освета идеје!... Нико међу сакупљенима не разумеваше тих речи... Ванду изнесоше у другу собу. — Сииа мога, сина... Хермана! викаше саветник у очајању. Сад истом разумеше женске очајањс иепозната човека. — Господин Херман је всћ ... већ далеко одговори једна. — Покажите ми иут... куда... докле... кунем вам се Богом, не ћу нздати ... само да га видим, да га видим, да се опростим сњим!,.. И обилате .сузе нојурише му опет из очију... Женеке се мало договараху. Иосле једна међу њима извади мали листић и напише на њему неко слово. — Идите тамо, господине — рече, нружајућп му карту, — тамо ће вам иоказати иут.