Stražilovo

чз 809 Е>-

ник у својим белешкама, не севам се и не памтим. Знам само, да ме је снага издала... Јер не само да сам устаницима донео оружја и џебане, него сам и на земљишту туђе државе суделовао у боју, разносећи набоје и заповести!... Од свега, што сам препатио тога дана, остало мнје у памети, да сам касно у т ноћ канда вндео Берту, где иада у несвест, видео сам Мину бледу, као месечина... и видео сам некога човека с раном на челу, а на том челу беше црвена кана..." „И беше то милост великога Бога, што нисам те поћи нншта внше видео, ништа више чуо." ХШ. У пограничном месту, код кога се био бој, бенте целу ноћ необично живо. У налати господара тога места намештени беху силни редови кревета, око којих се кретаху женске. Неке су дошле из даљих крајева, да се опросте с борцима, који полажаху у бој, а неке се стекле из околине, кад су чуле пуцњаву. У једној соби лежаше млад човек, јасноплаве косе; коса му беше. улепљена усиреном крвљу, а на челу зијаше широка рана. На рану меташе хладну воду с ледом млада женска, бледа као мртвац. Друга сеђаше уз постел>у, чијајући шарпију. Мушкарац мицаше устима, као да је у грозници, аЛи му речи беху неразумљиве... — Мина, — рећи ће она^ што чијаше шарпију, — је ли увек ван себе? — Зар не познајеш Антонију ? запита Мина, иагибајући се над рањеником. Рањеник отвори очи и погледа преда се. У његову ногледу беше већ... смрт! Обе женске зајецаше спазматичним плачем. — Иди, Антонија, оцу... — рећи ће за часак Мина — можда ће требати... леда... Антонија устаде и изиде из собе. Остаде сама Мина. У тај мах отворИше се врата, а у собу уђоше, на прстима, две женске. Једна беше већ у годинама. Друга по држању изгледаШе млада. Но лице јој се не могаше видети. Заслањала га дебела црна копрена. Беше сва у црниии. Испод грубих бора црташе се леп убав стас. Кад је крочила неколико корака, наједаред застаде... Стајаше часом као укопана. После брзо приће постељи рањениковој, падне на колена, сагне

главу на ивицу од постеље, па стаде јецати... Старија седе на столицу, иЗвади књигу, па узе да чита молитве.. . Мина гледаше, за тренутак, ту сцену. После јој се лице. зарумени, угаснуте очи сИнуше жаром. Уетаде са столице и усирави се као краљица. .. Њено срце осети — супарницу. И заподену се чудна борба за носледњи откуцај срца рањеникова ... После некога времена подиже неиозната главу и забаци горе копрену... Мина угледа за чудо лепо лице, као да је извајано од бела мрамора ... Држање непознате беше још охолије..г — Допуштате ли ми, госпођице, да останем код рањеника? — запита кроз сузе дошЉакиња. — Рањеник мени нринада! — одговори ионосито Мина. — Да... као рањеник.., јецаше непозната — али ја имам права на његово срце ... — И његово срце мени нрипада! — одговори Мина уздрхталим гласом, а лице јој поцрвени као скрлет. Непозната устаде, па се загледа у Мину. — Мој је био у детињству моме, мој је и на самрти !... додаде Мина, па се маши руком чела рањеникова... — Смилујте се, госнођице — повиче непознати и падне на колена — немојте ми га сада одузимати. — Знам те — рече Мина дубоко уздахнувши, знам и да те је љубио!... Јеси ли и ти њега љубила?... 0, знам ја вашу љубав ! Вашаг љубав није у срцу, него у разиграним живцима!... Мало лудовати, плакати, очајавати, а за час се смејати, забављати и играти!.. За вас нема ни снова, ии успомена!... Ви узимате, што вам тренутак иружа!... Те речи грунуше из срца, нрепуњена горчпне и бола, али у овај мах беху неправичне. Нео Фитка нове вере осећаше можда ватреније и жешће вероваше, бар тако се њој чинило. — Смилуј се жено, — јечаше непозната —• притискујући лице уз ивицу од постеље. — Видиш — говораше даље Мина — ова црна сукња, што је на мени, остаће ми једно одело за цео живот!... међу тим ћеш ти... Ванда.. . — Познајеш ме?... Мина... и ја ти се заклињем... Ту рањеник отвори очи и ногледа на обе