Stražilovo

чз 810 >>-

женске. Обе нриђоше брао крсвету.. и обе му пружише руке... Рањеник се усиљавао, да и он њима нружи . руку али ... дуго не могаше њом макнути ... дрхта.Та је као листак на ветру... најирслс ју нодигне... и као да се наједаред заколебао, коју би нружену руку ухватио ... иодизао ју и снуштао, док најзад с великим нанором узе — руку Минину! Ванда удари у плач и нокри лице рукама... — Он је тебе л.убио! — новпче кроз нлач. Па лицу рањеникову затрепта у тај мах светао осмех .. У нолузатвореним зенидама заискри се чудиа светлост, као да- му душа осети у тај мах највећу миливу ... и он издахну! Обе женске падоше на колена, загрлише се као сетре и стадоше плакати једна другој иа грудима... А у соби настаде гробна тишина. . Само нека мала муха, необичном тонлотом прерано пробуђена из зимскога спа, пала у мрсжу пауку и жалосно зујала, док је наук из ње живот исисавао... Тужпо зујање мухино беше све слабије... најзад нрестадс... и опст беше тихо п глухо ..

ХШ. Беше пролеће. Башта на Подзамчу зазелепн се од траве и зашарсни од цвећа. Мз једне куће изидс човек у годинама и пође клупи под лппом. Из друге иђанГе у исти мах јако просед госнодин. Оретоше се на по пута. — Шта има данас новб у новинама, госнодине дворски саветниче ? —занита проседи човек. Од како су ме отпустили из службе, једина ми је забава гласови с бојпога поља... — Ето шта, бадава се-крв нролева! - од-

говори дворскн саветник, — него право си ти говорио, саветниче, да се то не ће тако брзо свршити ! Саветник се тужно осмехне, махне руком, па одговори: • — Рекао сам, па и сада кажем, да се то иеће брзо свршити!... Берта вели, да нас је за то снашла несрећа, што сам, враћајући се 1846. год. с Висле, донео са собом црвену кнну и метнуо ју на главу ХсрмапуЈ... Вели, да му је, с том кап-ом, нешто ушло у главу!... Луда жена! Није то црвсна капат. него је идеја, која беше у тој капи, ушла у његов мозак и крв !... А та се идеја све већма ширила ц упила сс сада уцелу атмосФеру ... — Заиста, велике промене доживесмо ! — Памтим, како су па Лавовским улицама одсецали ћошкове џа капама... а сада престонички бурмистар, ц. кр. саветник, у такој к.аии иде губернатору... — Кажу, да сада пријатељске државе састављају неке заједничке ноте ... — А ја велим, да ће кад год бити/гако, као што је било с црвеном капом. Узсо сам ју и чинило ми се, да је моја... А мој је Херман морао поћи с њом опамо, где јој јеместо, па јс дао, уз њу, још и свој живот. .. Најгора је коб освета идеје! Дворски саветник стаде шарати, на несчгу, различите слике, а саветник се сагнуо зелсној гранчици, но којој је милила мадена бубица, омочена ноћном росом... Уз.ео ју на руке, духао на њу-, а малена бубица рашнри крила, с радосним зујањем описа круг, иад њсговом главом, на се вину иебу... Саветпик гледаше дуго за њом и чињаше му се, да ће се вратити, да ће му с неба какав ГЈЈас донети...