Stražilovo

-чз 200 вз-

гласова, само Један крик, Један ударац, као луиа млатом. .. Тисуће руку у ваздуху, тисуће мачева блиста; људи падају на земљу стотинама, од један пут, као многоглави труп, подсечен косом. . . Наједаред се расуше чете . . . Станиславе свети, помози ! та то су Локјеткови редови поломљени. . . беже у нереду! На малену дорату седи непомичан краљ. Гологлав, без шлема, с уздигнутим мачем у руци, стоји и гледа одбеглице. Подиже се па стременима, да буде зар виши, лице му гори светим огњем, а оп виче громким гласом : „Праведна је борба наша! Уздајте се у Бога, он ће помоћи! Стојте и мушким грудима се одуприте непријатељу, који се је нагумао наше љубави п дарова, па сад нам иде о глави. Он војује војском најмљеном за новце, бавећи се о грабежу и покољу; а ми се боримо за жене и нејач нашу, за светиње и домове божје. Стојте, јер ће непријатељ да преточи папгу крв, ако ми будемо његове штедели! Стој ", ко зна за своју част и славу имена својега!" На те речи као да иов дух уђе у витезове. Једпи застадоше, други притекоше, сврсташе се пови редови. Уз краља, који се, узнесена лица к небу, сијаше од надземљаискога заноса, стадоше: јуиачки Кристнн од Острова, Жегота од Моравице и седи Јаков од Шумска, И на челу нових чета Јурнуше нанред... У том тренутку, с противне стране, иза главнога одељења крсташкога, појави се голема сила витезова, оружаних до зуба. . . Нова номоћ — пропадоше Иољаци! . . . На челу те дружине јахаше човек висока стаса —- издајица, Винч од Шамотула. Подилсе мач, завикну и као бесна звер срну у бојни вртлог . . . али не у номоћ,

него на пропаст Крсташима. Уиаде међу њих са својом дружином и нестадс га, — док се ие проби иа други крај, раздеравши на поле њихове редове својим мачем, да је средом потекла река од крви. „Удри! кољи!" — слушаше Бартош глас Винчев и виде како испаде спрам краља сав крвав, као вампир. Очи му на врхглаве, бледе усне дрхћу, отворена шлема јури ненрестано, не предише, и сече десно и лево без страха, да ће га који уДарац домашити. Погиаше се за њим разбешњене гомиле; натури се јуначки комтур Алб.ерт гдањски и дође час, да се огледа с Винчем на мачу. Кратак часак, као тренутак . . . ударац Албертов одби се од штита Випчева, а охоли комтур паде под коња војводина, мртав. . . Винч ће онда краљу, и док нрестрављени Крсташи бежаху главом без обзира, он баци мач пред поге Владиславу. — Сад хоћу да погинем, —- рече — заелужио сам смрт. А краљ му пружи обе руке, и дајући му свој мач: — Не! — одговори, — живи да поиравиш, што си нарадио. . . Бартошу беше некако чудо мило око срца. Осети сузе иод капцима, трже сс и нрену. Беше видно. У собу, где ночиваше Бартош, продираху ирви сунчани зраци. На дворишту од замка беше необичан метеж и граја. — Шта би то могло бити ? Као наставак свога сна, зачу Бартош хрзање коњско, звеку оружја и људске гласове. Претрну, јер му се учини, да су то Маћкови витезови већ заузели замак. Диже се опда и без иамети отрча соби војвоткињипој. Уђе и крикну од чуда. (Наставиће се.)

ЖЕНСКИ КАРАКТЕРИ У СТАРОЈ ВИЗАНТИЈИ

(Свршетак)

^Шнамснит Један садашњи немачки историдад|\ ча Р У својој „ОеасМсМе Дег: ^еиЈбсћеп КаГбеггеИ" онширно је и1;штсреси(г<|нисао ТеоФанијино регентство. У томрпнјру до.фзи до закл.учка, да влада те лсеис снада у иајцепшс енохе пемачке историје. „Природа ()тонск<ц'а

царства" вели тај историчар .таква је била, да се све ослањало на особу владаочсву. Само се сиажан н интензиван карактер могао одржати на влади те њеним средствима постићи велике сврхс. Пре свега нак изгледало је да је сад нотребна вапредпа снага, како се немачкој држави са свију