Stražilovo

чз 201 к-

отрана грозило те се и изгубило много што шта од оиога, што ее било добило. Па сад жена, која је одрасла у уживању, лепу животу и сјају, да свлада оно, што захтева пуну душевну јачину најбољега човека. Узме ли се уз то још, да та жена ни у Немачкој ни у Италији није имала оне народне оданости, која сама од себе припадае домаћим владарима, да је морала сносити све предрасуде, које су западњачки народи гајили према Грцима, онда ће се моћи одмерити сва тешкоћа тога дела, којега се она подухватила, примивши се туторске владе за свога сина. Ну она је била готова свега се латити и свакој тешкоћи пркосити, како би наставила дело свога покојног мужа те сину свом одржала државу његових отаца. Како па западу није било цара, то се она била решила да се еама погше на царски нресто и да себи и свом сину ирисвоји сва права, која су имали Отони. Мушком је одлучношћу узела у руке узде те је пуних седам година не без славе управљала државом, јер је од најраније младости знала како ваља владати. Још рано су јој замерали, да је у срцу вазда остала Гркиња и да није марила за немачки народ, но истина је то, да је она поред дужносли, које јој је нр.лагала нова домовипа, скоро заборавила на стару своју отаџбину и ни једно право западнога царства није принела на жртву Цариграду и својој браћи". Тој сјајној сведоџби модернога историчара додаћу још суд, који је о њој изрекао једаи од најодличпијих њених савременика, којијој никад није био пријатељ а ни најмање није имао узрока да ласка својој многогодшпњој непријатељици. Еннскои Титмар од Мерзебурга вели за њу, да је била жена скромна на ипак чврста карактера, ма да није била без слабости свога пола; живела је управо примерно и са одиста мушком снагом бдила је над бољитком свога сина и своје државе, јер је надувене понижавала а понизне дизала. Овај је крониста погодио праву реч. Са. одиста мушком снагом и са духом, који обухваташе далеко, владала јс ТеоФанија великом дрлгавом. Са ретком генијалношћу умела је најхетерогенијс интересе иојединих делова у склад да доведе с интересом државе а богме и царскога скинтра. Са Вилигисом, коме ,је поверила да васиита и образује младога цара, и са најмудријим кнежевима своје државе нојављивала се час у Лотрингији час. у |Италији те строго царски судила. Једаред се бавила саксонским, други иут опет чешким и Фрапцуским прили-

кама и лично је надгледала, да се све доведе у ред. Пренирке међу државним кнежевима, распре међу племићима, борбе у Италији свагда се добро свршавале, кад се царица појављивала, да странке измири и по потреби награди или казни. Та главно је стало било до тога, да се неиовређено очува оно, што је Отон Велики стекао, како би унук снажном руком цело дело до краја извео. Ратова се до душе није могла лаћати, но ипакјеваљало свуд у држави осетити снажну њену руку. Јаком је вољом савладала бунтовнике Венде и умела је да изађе на крај с Аботридима у Мекленбургу. Задевице са пољским кнезом Мјечиславом и са чешким војводом Волеславом довеле су најзад до споразумљења иа се то мудрој државници може урачунати у највећи тријумФ, да су најпосле после дугих бојева оба моћна словенска владара дошла нред њеи престо. Но прави ремек државничке вештиие извела је ТеоФанија утичући у заиадно -Франачке прилике. Карловићи су баш били изумрли Лудвиг У, Лотаров син, отишао јебио са света — кад је један од најмоћнијих крунских клетвеника у Француској Хуго Капет гледао да се дочепа врховпе власти. Није ми овде задатак да приповедим, како је иостала данашња Француска, алп је потребно споменути, како је ТеоФаиија умела да на обртни процес нове државе онде тако утече, да ни у којем правцу ие нашкоди интересима немачкога царства. Од њс су помоћи тражиле странке у Француској те је она услед тога у најважнијим тренуцима ступила као мирилица и врховна заштитница Француској и Лотриншкој. Па тек Италија! Овде се у њену лицу овапућавала идеја немачко-римске универзалне монархије, јер су онде неограничеио нрипознавали њену владу те се талијански кнежеви без поговора клањали царској владарици, која нигда није проиуштала а да се у Италији не да звати „римеким царем". Колико је заступала интересе династији свога сина, колико се бринула за његову будућност, најбоље доказује то, што је у Риму и у јужној Италији свагда сузбијала моћни уплив своје царске браће у Византији, где је ваљало одржати врховну власт немачке круне*. * РепНгшкЈ Огге^огоушз, који у својој „СгевсМсМе с!ег 84ас11; ТЈп1ј| ; јш дијНакНву" (81иМ§аг4, Со4(а 1876) онисује неКресценцијем и папом Јованом XV, кг у №дау^и за то време, говори о царици реи с похвадом. „Теоианија је" вели свој пут у Рим, камо јује позвао 1^{ре године 989 отишла онамо, иоко■ ' (5ЕО <ЈУ