Stražilovo

508

скоро свуда једнак, догод имамо посла са одраслим животињама. Да га нађемо, требало би да знамо, колико су тешке две животиње, које су душевно једнако раавијене а по величини јако различите но да су сличнога облика, уз то би нам морала бити позната и тежина у мозга. Па ипак није то тако просто, како изгледа, јер у истини нема две животиње геометриски сличне а врло неједнако велике а друго душевне особине разних жинотиња не можемо никад тако измерити, да казати смемо, е су математички једнаке. Никако се даље не смемо позивати ни на бројеве у појединим примерима, већ се морају узети бројеви просеком, да би се дошло до што тачнијих разултата, јер код сваке врсте животиња мења се сразмера час јаче час слабије па и код једне и исте животиње није та сразмера непромењива: она се мења према томе, чиме се животиња храни и како је сита. Чак се рећи сме, да друге погрешке према овима, које се никад уклонити не могу, и нису погрешке и да бисмо по њима све животиње вреле крви могли узети да су сличне. Да бисмо животиње по психичноме фактору средити могли па да ред не буде неред, као што је то, кад се уноређују животиње по тежини мозга, било само на кантару било са погледом на телшну у тела њихова — треба много и тачно истраживати на сваковрсним животињама. Тек свестраним, многим и тачним испитивањима могу се наћи душевне особине. Особито се мора истаћи, да треба узети само потпуно развијене животиње, уз то не смеју бити сувише масне нити болешћу измршавеле. Баш бог овога је тешко испитивати људске лешине. Храњене и гојене животиње не треба узимати; у опште домаће животиње нису поуздане. Како је ово несигурно, ево примера: један испитивач (Хсигес) нашао је код једне гуске, да је мозак четири стотине шездесет и седми део од тежине у тела јој а код друге тек три хиљаде и шестстотинити. Ма да се до данас овим захтевима није могло доста учинити, ипак је Ото Спел много рачунао по истраживањима од ЈГерета (^еиго!;) и дошао је тим путем до неких резултата, који су, по њему, таки, да можемо бити задовољни. Соматичан експоненат је за све животиње вреле крви близу 0 - 68. Ако узмемо овај број за соматичан експоненат, онда ће психичан фактор бити код мушкога 0'8744-1, иросеком од испитаних 559 лешина; код женске 0'86557, просеком од испитаних 347 женских лешина; код саји (мајмуна) 0'4258; код гибона (мајмуна) 0'30062; код слона 0'21564;

код делфина 0'20538; код веверице 0 11676; код ситног миша 0'061322; код зеца 0'059597; код пољског миша 0'045576; код гренландског кита 0'012671; — међу птицама наводимо: код гаврана је психичан фактор 0* 16769; код модре сепице 0'12998; код барске совуљаге 0'12606; код сеоске ласте 0'10384; код стрнадице 0'0926; код крагуја 0 07791; код јаребице 0-037563; код фазана 0'03427. Психичан фактор код човека потпуно одговара оиоме, што и очекујемо, јер човек надмаша све животиње; мушки је уз то у неколико савршенији од жепскога, но свакојако се мења, те по томе не би тешко било наћи, где би психичан фактор код женских већи био него код мушких; исто тако дало би се обрнуто и то наћи, да је у мушкога мозак упоређено са телом већи него у женскога. Ово би се особито догодило онда, кад бисмо просеком узели из мало примера. Пада у очи, да је психичан фактор код мајмуна гибона мањи но код других иснитаних мајмуна, ма да је гибон човеку најближи. Лере је мало иазио, да ли су животиње, које је испитивао, израсле или не. Уз то морамо знати, да је гибон у опште од многих мајмуна слабо жив, па то мора бити да се опажа и у тежини мозга. Код неких несташних животиња, као код веверице, приличан је психички фактор, ма да је животиња слабо развијена; то долази зацело од велике подлоге у мозга. Ве би рђаво било, кад би се при испитивању пазило баш на везу међу појединим деловима у мозгу. Но то је врло тешко. Мале животиње губе ветрењем за време мерења толико воде, да јако буни резултате. Мозак у ситнога миша изгубио је за по сата 8 процената од првашње тежине, јер је пала са 0 125 грама на 0 115 грама; мозак у кртине био је тежак, док је цео мерен, 1 037 грама, а кад су га на три главна дела оделили, па за себе измерили, био је тежак тек 0 - 999 грама, изгубио је дакле ветрењем за време мерења 0 - 038 грама а то је 3 - 7 процепата. Због тога је баш и морао Снел испитивати само целе мозгове. Поред овога треба да се има на уму и то, што мали мозак има саразмерно већу површину, дакле и више места за сиву покожиду пего велик мозак. С тим је у вези и то, што велике животиње у опште имају више бразда на половинама можданим него мале. Снел завршује свој чланак тиме, што каже, да се тек мпогим истраживањем и многим материјалом даду овака питања потпуно решити, ио он се не нада, да ће то због времена моћи решити, с тога