Stražilovo

509

Је и изнео резултате својих досадањих испитивања у томе правцу. По целоме би ово био до сад крај: Тело много више својом површином угече на тежину мозга него запремином. Да се овај утецај истисне, те да само душевне способности из тежине мозга читати можемо, мора се узети, да мозак зависи од производа два фактора, од којих један ра/7о Отону Снелу

сти и опада са душевним способностима, и то је психичан фактор, а други се фактор добије, кад се тежина у тела потенцује бројем неким — са соматичним екснонентом; овај је код кичмењака топле крви близу 0'68. Уреде ли се животиње по нсихичноме фактору, добијамо ред, који почиње са најобдаренијим животињама па постепено се спушта све на необдареније животиње. С. Милонанок

ЈОКСИМ НОВИЋ ОТОЧАНИН

(приликом двадесетпетг азни су узроци утецали, да се у Срба све до данашњих дана одржао песнички дух. Политичке неприлике, које са доласка Турака задесише балканске народе, снага њихових предања п обичаја, живот им у велике објашњују постанак и развитак српских јуначких песама. Ова појезија од увек је била а и сад је јопг у облику усмених предања, која се у садашњем добу просвете доста брзо гасе.*) С тога је и било крајње време, да се нађе духовит и венгг човек, који би верио прибележио и нокупио ове народне умотворине, које су »производ српске народне музе, најдуховитије међу народним музама модерне Европе«. И тај се човек на послетку јави у лицу Вука Караџића. Осим услуге, коју је Вук учинио српском народу, Вук је стекао славу, што је био »један од главних радника на покрету, који је обухватио целу Европу и гонио све народе, да сабирају и у облику народне књижевности приказују првобитне, некада презрене сиоменике своје мисли и свога језика — народне умотворине, песме, прииоветке, нословице итд.« Множина и раснрострањеност српских народних умотворина најочитије се види баш код Вука. Млад човек издаје 1814 године, не народне умотворине српске, него само песме, и то оне, које он неје скупљао, него оне, које је »запамтио, када је још овце и козе чувао«, а морамо узети, да их је доста заборавио, као што вели, да је »онда имао раз-

*) Овако од прилике тумачи научник Француски а велики пријател* српског народа, Огист Дозон, постанак и развитак српских јуначких песама, од којих је он добар део превео.

одишњице од смрти муј личнога рода нјесана, пет пута више а десет јасније него сад« (кад их је издавао г. 1814). Бистро око Вуково увиде одмах, да је кратки човечји живот врло мален, да би се могле све наше умотворине скупити, јер вели: »Кад сам ја у мјесту рођења оволико пјесана чуо, и без никакова намјерења запамтио; то је наравно, кад би се тко потрудио да би могао сабрати велику књигу« ; за то се он доцније обрати својим нријатељима и познаницима, молећи их да настоје, да што скуне. Али од свију тих помагача Вукових истиче се Јоксим Пови/г , који је својим радом око скуиљања пародних песама готово тако исто знаменит и тако исто заслужио хвалу српског народа, као и Вук. Јоксам Илић пл. Новић Оточанин родио се на Благовести 1807 године у Лици у оточкој жупанији у Врховинама. Отац му се звао Илија, а био је официр, и због јунаштва, које је показао борећи се против Француза, добије нлемићство и иостане нотпуковник. Доцније се пресели у Срем. Јоксим је ишао у школу у Сремским Карловцима, философију је слушао у Јени и Хали и ту је са славним Коларом друговао ; мађарска права је слушао у ШарошПатаку а немачка у Бечу. Учећи се у Бечу, становао је код славног научника Конитара. У исто време бавио се и Вук издавањем народних песама, те му је Јоксим много помагао у избору а и у понуњавању и пречишћавању језика, јер је Јоксим познавао још онда добро народне песме, јер је одрастао и он на врелу сриских народних песама а и доцније у Срему беху му очиној