Stražilovo

499

Веран и нераздељив друг у добровољном заточењу мог рођака бијаше красна ловачка кучка, која се звала Илка. — За што си јој наденуо то име, тако ти Бога? —■ запитаћу једном мог рођака. — Зарад успомене — одговори ми. — Причаћу ти једном ту успомену — додаде, намрштивши високо чело и уздахнувши тешко. На том је и остало, те сам и даље стрпљиво очекивао »успомену«, не запиткујући га више; та знао сам добро, да он дрскост не мари и да ће ми »успомену« једном испричати, кад буде расположен. Наше су собе биле на првоме сирату, доле су живели газда и газдарица, држећи отворену крчму и продајући духана, као што се то обично по Далмацији виђа. Слегале се у то полуградско а полусеоско легло сеоске вуцибатине и лоле, људи без алата и заната, судски рубачи и жандари; долазили би по каткада и трезнији људи, да у име попудбине »опале« по литрице и по коју паметну рекну, али то већ бијаше ређе. Кола, која долажаху у варошицу К. или кретаху из ње, не устављаху се скоро никада пред крчмом, из проста разлога, што је, тако рећи, била иа вратима града. До душе кочијаши свртаху некако умилно своје погледе на укусни ћирилски натпис и на бочицу вина, насликану поред њега; но знајући добро, да ће им жеља остати само пуста жеља, тераху даље, угушујући своју пожуду, а шибајући неколико пута .јадне коње, ни криве ни дужне. Газдарица нам спремаше обед и вечеру свесрдно и ио врло јефтину цену; што се каве и осталих оброка тиче, нриправљаше их главом мој рођак, налазећи и у томе неко »вежбање«. Најомиљеније пиће бијаше нам чај, који мој рођак добиваше од неког поморског капетана. Сркасмо га с особитом насладом после вечере, претресајући сад једно сад друго иитање и пушећи цигарете изврсног херцеговачког духана, који нам поменуте сеоске вуцибатине кришом нродаваху, каткада, дабогме, по скупе новце. Кад бисмо се добро наћеретали, отворили бисмо прозоре, или бол.е: окаица, да чист ваздух уђе у собу, провели бисмо неколико минута у мојој соби и растали бисмо се око девет или најдаље десет сахата. Једне вечери, лицем 20 јануара, газдарица бијаше донела ире, но обичио, вечеру, извињујући се, да никога виите у крчми нема те да жели лећи, да од студени не скапа.

— Лако је њима — рећи ће, ословивши иас у трећој особи, по обичају наших тежакаседити у врућој камари и разговарати се; али ја сам стара и немоћна, муж ми лен и тврдица, утрнуо ватру, па лега', а ја јадница да овако ћулим ка' вештица. . . Газде ће ме кумпатити, је ли? Мој рођак не замери, допрати је, шта више, до врата па се врати столу. Бијах опазио нешто чудновато : кад је стара изустила реч вешгица , он је прожда погледом као стрела, трепавице му задрхташе, а уснице се лагано скучише, као под упливом електричне струје. Нисам га хтео запиткивати, знајући добро, да ће, ако што има, само избити на површину и без мога утецаја. Седох дакле весело за готову совру, те прегох да се поштено одужим мишљењу, које Бечлије о нама Далматинцима стеку, кад нас каткада при богатој соври у ирестоници виде. И мој се рођак показа доследан у томе, те би се Илка те вечери слабо била омастила, да се случајно није нашло обилно костију у зготовљену јелу. Вечера прође као обично те мој рођак настави воду за чај у некој машини, врло сличној на руски самовар. Него, на моје велико чудо, опажах код мога рођака постепен немир: сад отклањаше крух, тањире, вилице, пожеве око себе, сад грчевито, мал те не љутито, моташе цигарету, сад опет нестрпљиво звераше у настављену воду. Наједаред тако јако ошину јадну кучку, што бијаше тањир погазила, е мишљах: с ума је сишао. Кучка се покорно прибра, стаде умилно махати реиом, приступи ближе к мени, чисто очима питајући: шта сам скривила? Мој рођак, све у жешћој первозној трзавици, викну је опет к себи, те је љупким, скоро детињским задовољством сгаде тапшати и миловати. Било је очевидно, да се покајао, што је учинио. На пољу је била у истини сгуден да скапаш: дивља бура са Динаре, позната у целој Далмацији, удараше немило о мала окапца, е мишљах: све ће ноломити. Њезино звиждање кроз сухо грање чињаше ми се као јаук душа покојничких, те ме и нехотице иробијаше нека далека страва. Уз то вода стаде да кл>уча; мој рођак напуни наше шоље, процедивши чај, те седе према мени. Пашче сито и лено иружи се покрај иећи, скупи безбрижно шапе и стаде да дрема. *