Učitelj

Имануел Кант 14

циран. Али веза (сопјипсмо) једне разноврсности уопште не може никада да дође у нас преко чула, те дакле не може да се налази ни у чистој форми чулног опажања; јер веза је један астиз спонтанитета моћи претстављања, и пошто се ова моћ, за разлику од чулности, мора да назове разум, то свака веза — било да смо ми ње свесни или не, било да се тиче везе разноврсности опажаја или разних појмова, и, кад су у питању опажаји, било да су они чулни или нечулни — јесте једна радња разума, којој ћемо дати опште наименовање синтеза, да би тиме у исто време означили да ништа не можемо претставити као спојено у објекту, а да га претходно нисмо сами спојили, и да је веза једина претстава која, за разлику од свију осталих, не може да буде дата помоћу објекта, већ је само субјект може да успостави, пошто је она један астиз његовог спонтанитета“. (Други одељак дед. чистих појмова, 5 15, стр. 89 и 90). Спонтанитет разума, дакле, огледа се у синтезирању, категоријалној преради чулног материјала. Пронаћи и систематисати те разне форме синтезирања чулних утисака, задатак је метафизичке дедукције категорија. Мз свега овог излази да су за сазнавање подједнако потребни и разум и чулност. „Разум и чулност могу код нас да одреде предмете само у заједници.“ (Анлитика принципа, трећи глав. део, стр. 170.) Ранији метафизичари превидели су да су појмови чисте функције разума, услед чега су погрешно сматрали да се помоћу чистих појмова, независно од искуства, може доћи до сазнања апсолутне стварности. Они нису знали да су појмови без опажаја празни, као што су опажаји без појмова слепи.

Проблем трансценденталне дедукције категорија састоји се у питању објективног важења категорија. Категорије наиме, као чисти појмови (чистоћа се њихова огледа у томе што им не одговара ништа садржајно у чулности) јесу субјективни услови нашег сазнања, дакле независни од искуства, међутим оне важе објективно, тј. важе за искуство, подударају се са предметима искуства. Како је то могуће» „Постоје, вели Кант, само два начина на које може да се замисли нужно подударање искуства са појмовима о његовим предметима: или ако искуство чини могућим појмове, или ако појмови чине могућим искуство.“ (Други од. дед. чистих појмова, 5 27, стр. 105.) Како су овде у питању чисти појмови, то прва могућност отпада. Не остаје друго до да се усвоји она друга претпоставка, по којој појмови чине могућим искуство, одн. „стварају предмете сазнања. Дакле, одговор на постављено питање био би: категорије важе објективно за искуство, одн. предмете искуства, јер су оне нужни услови наше предметне свести, или другим речима зато, јер оне чине могућим само искуство. „До сада се претпостављало, вели Кант, да се све наше сазнање мора управљати према. предметима; али под овом претпоставком пропадоше сви покушаји да се о предметима испослује нешто а ргот; помоћу појмова, чиме би се наше сазнање проширило. Због тога нека се једном проба, да ли неће-

мо у проблемима метафизике боље успевати, ако претпоставимо, да се

предмети морају управљати према нашем сазнању, што већ боље од-