Učitelj

778 Данило Вукајловић

говара могућности једнога њиховог сазнања а ргот које о предметима треба да утврди нешто пре, него нам они буду дати“. (Предговор другог издања, стр. 14 и 15). Кант је с правом сматрао, да је овим својим учењем о категоријама извео „коперниканску револуцију“ у философији.

Трансцендентална дијалектика посвећена је испитивању природе чистога ума) Моћ чистога ума огледа се у произвођењу идеја. За раз„лику од простора, времена и категорија, идеје су регулативног, а не конститутивног карактера. Функција идеја је тројака. Пре свега, оне захтевају једну неусловљену егзистенцију, чинећи дух незадовољним са стварним искуством. На тај начин оне постављају циљеве за нова научна стремљења. Друго, оне дају критериј истине и лажности. И треће, на основу тога критерија, оне омогућују разлику између појава и реалности, указујући на непомирљиви сукоб између највиших циљева науке и субјективних услова сазнања. Основна заблуда ранијих метафизичара била је у томе, што су они субјективне услове сазнања (простор, време, категорије) сматрали особинама ствари по себи. „Узрок тога јесте тај, вели Кант, што у нашем уму (посматрајући га субјективно као људску моћ сазнања) леже главна правила и максиме његове употребе, који потпуно имају изглед објективних принципа и који чине да се држи за објективну нужност одредбе ствари по себи једна субјективна нужност неке везе наших појмова коју захтева разум. То је једна илузија која се никако не може избећи, као год што не можемо избећи да нам се море не чини да је у средини више него код обале, јер средину видимо помоћу виших светлосних зракова него обалу, или још више, каогод што ни астроном не може спречити да му се месец при излажењу не чини већи, премда га овај привид не обмањује.“ (Транс. дијалектика, 1, 188).) Из ове тешкоће резултира т. зв. трансценденталан привид, који се може открити и спречити „да не обмањује, али се не да потпуно искоренити, јер у овом случају „ми имамо посла са једном природном и неизбежном илузијом.“ (188.)

Своја критичка разматрања Кант је, видели смо, отпочео питањем о могућности трансцендентне метафизике. (То јасно потврђују речи из писма М. Херца од 1772.) Критика чистог ума међутим, кад се правилно схвате основне мисли које она садржи, показује да је и зашто је таква метафизика немогућа. Исто тако, она установљава нови систем метафизике — и то је позитивна страна Критике — која се, по условима на којима почива, као и по резултату, може назвати иманентном метафизиком.

73) Израз ум има три разна значења у Кршшици чистога ума. Ум, у најширем смислу, значи извор свих априорних елемената, како оних чулности тако и оних разума. „Један орган чистога ума-био би спој принципа, по којима се могу сва "чиста сазнања а рлол стећи и заиста произвести“, (Увод, УП, стр. 38.) У најужем смислу ум је способност за поизвођење идеја; најзад, треће, Кант упо"требљава разум и ум као синониме, при чему се дух дели иа две моћи: чулност ма спонтанитет.