Učitelj

Ђак почетник и школа 429

ручног рада, као средства у настави, не наилази нигде на отпор. Противничка становишта могу се односити само на претеривање, али никако на разумно спровођење.

Поред овога што је досад речено о природи претстава ђака почетника, потребне су извесне информације односно кретања претстава, као безусловна подлога за рад у настави.

Покретљивост претстава ове деце још је мала. И оне претставе које се већ налазе у свести споро се крећу. Да изазову своја осећања и своје мисли деци треба много дуже времена него одраслима. У свима облицима репродукције њихов дух ради спорије.

Са природом ових процеса стоји у пуној супротности одомаћени облик наставе из самих питања и одговора, познати развојни облик. Непознавањем ових стварних односа даје се 06јаснити и штетна навика да се дете у току излагања мисли прекида запиткивањем и примедбама. Ко се налази усред школског живота добро познаје ову слабост. Дете је н. пр. започело причу „Три лептирка.“ Тек што је ушло у ток мисли и изговорило: „Била су три лептирка“, кад га учитељ наједанпут прекида: ..Је_ си ли ти видео лептирка» Дете прича даље слободно без натезања. Али место да се пусти да самостално и несметано изложи једну целину, бива стално ометано упадицама: „Шта су лептири казали лали»“ „Шта је лала њима одговорилар“ „Кога су после угледали“ итд.

Највећи непријатељ спонтанитета и продуктивитета јесте тај метод питања и одговора. Дете не може да научи логично мислити, јер се из часа у час води прописаним путем. Питањима му се одузима могућност да само тражи и проналази. Захтев пак да дете одговара у целим реченицама само је обмана, јер је то у ствари највећим делом понављање учитељевих питања.

Данас се такав начин одбацује и замењује другим, који допушта да деца сама казују, да излажу без сметњи од стране учитеља и без ослањања на његову помоћ. Он не само да допушта, већ тражи да деца, у слободном разговору са учитељем, питају, примећују, одобравају. Тај слободни разговор један је од битних радних облика савремене школе. Место укочености и шаблона, које обична настава узима на себе, где учитељева питања потискују све, овде се даје слобода дечјим питањима. Наставни разговор приблужује се природном диалогу и добија живости. Деца су и код куће учествовала у таквим разговорима са одраслима и сад се разговор просто преноси на школу и наставу. Од првог дана деца се потстичу да сама у целини причају оно што су видела, што су доживела, што им је причано. Нека је то у почетку једна реченица, она има неоцењене вредности, јер је и по облику и по садржини лични производ детета. Па и у случајевима кад дете застане, место питања, довољан је један мали импулс: „Па“, „после“, „па онда“, да покрене дечји дух на даљи рад.