Učitelj

724 Др. Вој. Р. Младеновић

Сви ми из искуства знамо да су нам нека лица од првог сусрета симпатична или, обрнуто, антипатична. Покушамо ли да нађемо повод тој симпатији или. антипатији, нећемо лако успети или га уопште не можемо навести. Обично се тада задовољавамо изјавом: „Не знам, али осећам тако“. Да ли израз лица (физиогномија) или остали спољни изглед личности (звук гласа, разни покрети, манири при држању ИТД.) чине да се у нама од првог сусрета пробуди ма иу најслабијем облику, осећање симпатије или антипатије, тешко је одредити. Још од најстаријих времена било је мислилаца који су веровали да је физиогномија устаљени (утврђени, стални) израз осећања, наклоности и нагона за поступање, па су говорили о могућности да се према физиогномији одреди душевни живот и карактер неког човека а вештину, ко“ јом се по њихову мишљењу то може постићи, покушавали да развију у дисциплину с научним претензијама („физиогномика“).) Наука данас одбацује све те погледе као недоказане, непотврђене у животу. Већ само искуство свакога од нас показује колико разочарења доноси каткад таква оцена по спољним знацима. Кад се ипак каже да „први утисак“ не вара, реч је само о произвољном, неодређеном тврђењу на основу једног спонтаног а тамног осећања према другима и оно је једино од важности за објашњење симпатије која нас овде занима.

Код мале деце запажа се такође у најраније доба исто осећање привучености или одбијања кад дођу у однос са страним лицима, и оно се изражава у првом случају покретима који прате пријатно, радосно расположење а у другом — покретима незадовољства, страха и плачем. Осећање пријатности одн. непријатности које се код детета тада јавља свакако је још неодређеније него код одраслих. Старија психологија везивала је његов постанак за опажање, осећаје и претставе, ма да је то везивање врло проблематично с погледом на доба узраста у коме се то осећање почиње да јавља (чак и онда кад се о правом, јасном опажању тешко може говорити). Оваквим објашњењем само се наговештава наше гледиште о суштини осећања, а околност да се веза између субјективног и објективног деловања испољава врло рано и кад су у питању друга лица показује, да дете са својом првобитном активношћу доноси на свет и онај начин њеног изражавања, који ми називамо осећањима према другим лицима у

1) Почетке физиогномике налазимо још код Аристотела и Цицера, а потом и у средњем веку. Најглавнији физиогномичар био је Баџајег (18 век). Од допнијих научника који су нагињали физиогномици помињемо Дарвина и Мантегацу. С овим покушајима не смеју се мешати шарлатанско „читање карактера“ из рукописа („графологија“), са руке („хиромантија“) и сличне неозбиљности које с науком немају ничег заједничког.