Učitelj

Развијање саосећања, 725

_тра Кант као чулна осећања непријатности одн. пријатности, према болу одн. задовољству других, а „пријемљивост ове заједници. Ако веза, која субјект од рођења ставља у однос са другим лицима у заједници, стоји у сагласности с њиховом особеношћу, онда ми говоримо о саосећању у најширем смислу те речи; у случају несагласности, створена веза осећа се као опасност или за субјектово ја или за заједницу, па или покреће на одржање себе самога (самоосећање опет у најширем смислу) или изазива сукобе с осећањима других у заједници.

Симпатија је несумњиво прво, слабо и тамно осећање сагласности између детета и осталих чланова заједнице. То се осећање шири и на остале објекте заједнице и зато се говори о разним врстама симпатије. За изазивање осећања симпатије као и антипатије није потребно да нарочита подесна душевна стања других лица буду пренесена на дете или пак да нарочите особености осталих објеката праве један одређен утисак на њ. Напротив, оно своја душевна стања и расположења преноси на друга лица и предмете, па их схвата као независне од себе. Та општа особеност душевног живота, којом се одликује човек у детињству и на примитивном ступњу развитка, не напушта га никад потпуно и у тој околности треба тражити објашњење за симпатију „од првог погледа“ као и за неке друге појаве (на пр. у области уметности и др.).

У означеном смислу разумљиво је кад се о симпатији говори као о основном осећању. Оно претставља доиста почетак за развитак свих оних душевних стања које ми обухватамо појмом саосећања. Породица је прво и најприродније место, на коме прво осећање симпатије (према мајци, родитељима, осталим члановима породице) постепено прелази у све оне нијансе саосећања, које ми обухватамо појмом љубави и која чине основу за развитак његових највиших облика у ужој, широј и најширој заједници (морална, религиозна, национална, хумана осећања). Нико дубље од Песталоција није схватио ток овог развитка, јер доиста, као што он тврди, у осећању везаности за мајку, које се буди с првим опажањем (први акт субјективног и објективног деловања), лежи клица за схватање заједнице уопште.

Тамно осећање симпатије прелази у право саосећање кад се туђи бол, туђа патња и радост осећа као своја. Тада није у питању „укупни утисак“ једне личности већ поједина, одређена његова душевна стања која се изражавају као осећања непријатности или пријатности. Ово преношење туђег осећања или уношење у њих претставља једну чињеницу искуства коју је сваки морао доживети. Најпознатија су два облика: сажаљење и сурадост. М сажаљење и сурадост сматра Кант као чулна осећања непријатности одн. пријатности, према болу одн. задовољству других а „пријемљивост ове