Učitelj

И литицама

пољу школства» Како они најбоље могу одговорити свима дужностима које од њих с правом народ и држава траже» Само и једино тако, ако им се омогући да слободно и несметано раде у школи и ван ње, и ако им се обезбеди њихов морално — правни и материјални положај.

Ето, то су, углавном, разлози који су руководили Главни одбор нашег Удружења за доношење одлуке: да се на свима овогодишњим секциским скупштинама најодлучније истакне наш захтев за сталношћу, као и да се, затим на Главној скупштини, поред тога захтева, узме у претрес и једно друго, исто толико важно и актуелно питање, а наиме: значај грађанског васпишања у нашем јавном животу.

Третирање ове теме на Главној скупштини поверено је мојој маленкости, па вас стога најлепше молим да ме изволите пажљиво саслушати, на чему вам унапред изјављујем своју најпунију захвалност.

Шта је грађанско васпитање» Какав треба да је његов циљ» У каквом облику га треба изводити, да би оно могло дати оне резултате који се од њега очекују Тоје проблем, о коме додуше и на нашем језику постоји извесна литература, али чијем се третирању досада наша стручна штампа није у пуној мери посвећивала, већ га се је само фрагментарно и с времена на време дотицала. Међутим, народне масе морају бити кроз школе а и преко осталих народних установа систематски васпитаване за службу државној заједници. Оне морају бити прожете уверењем: да једна држава само тада може бити јака, чврста и солидна, ако сви њени чланови са пуним разумевањем и вољом буду вршили све своје дужности према њој, и ако она, с друге стране, увек буде једнако према свима поступала.

Прве мисли о таквом васпитању налазимо код Платона у његовој „Држави“, па онда у ХУШ веку код Русоа и најзад код немачке идеалистичке философије Х1Х века. Код такозваног индивидуализма 18 века видимо да се појам друштва схвата у његовом највећем обиму — као човечанство. Међутим, државни идеализам Х]Х века сузио је појам социјалног циља и оживео мисао о потчињености појединца држави. Тада васпитање, нарочито под утицајем немачке философије, постаје грађанска функција, која има задатак да оствари идеал народне државе. Индивидуалистичка теорија пала је у засенак. „Држава“ је заменила „човечанство“. Циљ васпитања је да ствара грађанина, а не човека. Усамљена личност није ништа. Појединци могу све своје снаге потпуно развијати само преко нарочитих и по плану организованих школских установа. Најпре Хегел и Фихте а доцније Хербарт и његови следбеници развише мисао: да је васпитање главна функција државе и да оно треба да буде опште и обавезно. Тај хербартизам се после брзо раширио и ухватио чврст корен не само у Немачкој, него и у осталим земљама. И морамо признати да он још и данас у неким земљама влада — ма да, додуше, ни у њима не тако суверено као некада, — јер већ у свима земљама избија на површину један нов, моћан школски покрет, покрет који је познат под именом нова, радна школа. Наиме, увидело се да у данашњим