Učitelj

д

инв

школама влада претеран интелектуализам, да се у њима искључиво васпитава за будући позив, а да се на грађанско васпитање — на спремање ученика за трезвене и ваљане будуће грађане — обраћа мала или готово никаква пажња. Данашња школа није радна заједница, у којој би ученици сваког дана по нешто доживљавали и у том доживљавању стицали навике и врлине које су им потребне као свесним и исправним будућим грађанима. Зато данас није никакво чудо, ако неки човек — ма да иначе добар теоретичар и практичар своје струке — није уједно и добар члан своје државне заједнице. „Заблуда је свих школских организација“ с правом узвикује Кершенштајнер — „кад очекују да човек само помоћу знања дође до правилног поступања. Знање је драгоцена својина само онда, када се оно може спојити с вољом и приликом за морално поступање. 70 значи да није довољно да се грађанска знања, као и све друго, само у школи добро напамет науче, па да имамо добре и потпуно исправне будуће грађане. То је исто шолшко тачно као и шврђење: да је тобож најрелигиознији онај човек, који најбоље зна кашихизис и библију. Не! Та знања треба ду буду резултат стеченог искуства и разних доживљаја у школи као једној слободној радној и животној заједници. Јер, по Дујиу, васпитање и није ништа друго до напор који сваком појединцу треба да омогући да се уме прилагодити својој околини, и да исто тако ту околину уме прилагодити нашим радњама. Оно је управо процес сталног реорганизовања, обнављања и преображавања. ;

Дакле, грађанска знања не треба идентификовати са грађанским васпитањем, ма да су она један од његових важних елемената. Ферсшер сасвим умесно примећује: да су данас закони много више познаши онима који хоће да их изиграју и обиђу, него онима који се њих стварно држе. Само знање законских уредаба и параграфа нема никакве вредности, ако се још у школи код ученика не буде пробудила ш развила морална свесш о њиховим дужностима према држави, ако дакле шакозвана грађанска кулшура не буде резулташ дубоке моралне културе.

Грађанско васпитање — како вели Кершенштајнер, један од његових творгца и најглавнијих интерпретатора, — није привредно а ни техничко васпитање, нити га треба идентификовати са политичким, а још мање са политичко-партиским образовањем.

Политички васпитан је само онај човек који има јасно схватање о циљу државе и средствима да се тај циљ постигне. То значи идеално би било да сваки грађанин, који је васпитан у државно грађанском смислу, уједно буде добро и политички васпитан. Али пошто свако добро политичко васпитање претпоставља извесну интелигенцију то значи да данас, под оваквим приликама, свима грађанима није омогућено да стекну солидно политичко васпитање, те оно данас, онакво какво је, није оно што би могло и требало да буде, а наиме: један од елемената правог грађанског васпитања.

Врло често се политичко васпитање меша и са политичкопартиским образовањем, а то се противи принципима грађанског васпитања. Наиме, многи данашњи активни партизани не признају