Učitelj

9066 ___________________________–

Трећа конкретна последица, која излази из општег принципа, јесте обавезно друштвено и државно старање о лицима без средстава и неспособним за рад, било да њихова немоћ долази од младости или старости, болести или из других извора. Уколико се старање о сиротињи из добровољне племенитости преобраћа у законску обавезу, то старање добија правни карактер и ставља се под санкцију права. Што је некад било невероватно и немогуће, сада постаје стварност и ми стојимо, нема сумње, уочи одлучне и корените измене наших претстава о границама права и морала у сфери горе поменутих односа.

Ја овде нисам имао у виду да изложим подробну правничку конструкцију права на достојанствен човеков живот. Мој је задатак био много скромнији: показати да ово право добија јасне правне контуре. Само се по себи разуме, да је право и пуно остварење овога права у исто време и решење социјалног питања. Али то никако не прави сметњу да се изложено право унесе у општу декларацију права.

СИМОН Л. ФРАНК:

(О начелу служења

Начело служења је најбитнији израз човекове онтолошке суштине. Зато је оно нормативно начело друштвеног живота. Човек је као такав самосавлађујуће створење; његов прави живот не састоји се у утврђивању његове сопствене воље, ни у пасивној потчињености сопственим природним нагонима, већ у испуњавању правде и истине, у остварењу више у њему делујуће воље. Човек по самој својој суштини никада није апсолушни господар свога живота; напротив, он је извршилац вишег наређења, спроводник апсолутне правде и истине; слуга а не господар.

Начело служења оштро противречи претставама о суштини човековог и друштвеног живота, које су постале и ојачале се у новије време. Човеку новога времена, атеистички васпитаном, изгледа, да овај вечити закон не важи за њега; поносећи се својом просвећеношћу, он је уверен, да „пошз ауоп5 сћапре [ош сеја“: ко може, у крајњем случају, бити врховни заповедник човековог живота, ако не сам индивидуалан и колективан човек "Сам човек устројава свој живот, живи и мора да живи тако, како гон сам то хоће. Ово изгледа толико очевидно да се супротна мишљења чине као застарела.

Нетачност овога одлучног и, изгледа, очевидног тврђења „савршено је јасна; наиме тада када човек доследно и неустрашиво хоће да буде неограничењи и самовласни господар у своме животу, он постаје роб стихијских страсти које не утврђују и не развијају, већ руше и убијају његов живот. Тако се дешава са сваком дрском самовољом у личном човековом животу; али то се исто потврђује и у друштвено-историском искуству. Замисао јакобинаца