Učitelj

987

да народ начине стварним и потпуним господаром његове политичке судбине, или аналога замисао источних максималиста да се народ начини потпуним господарем економских добара и економског живота, довеле су до страхота свеопштег ропства.

У стварности човек је у таквој истој мери и таквом истом смислу господар свога историског и друштвеног живота, уколико је „господар“ и свога физичког живота. Разуме се, он може чинити све што хоће; али да би сачувао и утврдио свој живот он мора да потчини своју вољу свима законитостима које онтолошки управљају његовом природом. Да би човек сачувао здравље, а самим тим и слободу, он се мора потчињавати од њега независним правилима хигијене, која следују из законитости његове физиолошке природе. Да би сачувао своје биће и своју слободу у моралном животу, човек мора да потчини своју вољу законима који од искони управљају његовим духовним животом. Човек, да би уистини, имао власт над својом судбином, мора пре свега да влада самим собом, својом самовољом, својим стихијски-природним страстима. Елементарно политичко искуство учи нас, да је слобода, како индивидуална тако и колективна (слобода друштвеног самоопредељења) — могућна само на основу права поштовања заједничких објективних норми које регулишу заједнички живот; али, шта је то поштовање права, потчињавање човекове самовоље вишем начелу, натчовечанској правди и истини» Човек је човек наиме зато, што је он нешто више него само човек, него природни створ; човек је човек уколико је проткан другим, натчовечанским начелом, које је битна ознака човека као духовног створења. Али човек (и индивидуални и колективни) баш и остварује своју слободу, своје опредељење уколико он остварује своје служење вишем начелу, начелу исшине и правде.

Из овога следује да је виша, права и прва категорија морално-друштвеног живота човековог само дужност, а не право; свако право може бити само рефлекс и одсев дужности. Ни човек појединац не може прво ништа захшеваши ни од другога човека, ни од друштва, а ни друштво не може прво захтевати од човека. Јер сви захтеви и претензије, ма какве човечје инстанције, морају бити прво измерени на теразијама правде и истине, морају прво оправдаши себе, доказати своју правичност, тј. своју адекватност са апсолутном истином чије је испуњавање обавеза и свакога мчовека појединца и друштва. Јер света је примарно само истина као таква, само апсолутно добро; зато је човеково владање индивидуално иколективно — условљено дужношћу, наиме обавезом служења добру. Сва човекова права проистичу у крајњој линији — директно или индиректно — из једног јединог „урођеног“ права: из права шражења, да му се да могућност да испуни своје дужности. Сва даља индивидуална права, која следују из принципа слободе и самоопредељења личности, посредно су утврђена у дужности сачувати индивидуалну слободу као обавезно начело човековог живота. Али и друштво, као целина, може да тражи од свакога свога члана, од свакога човека појединца не да служи једино њему, друштву као таквом и његовим интересима, већ само