Učitelj

068 ________________________----

суделовање у служењу истини и правди, што претставља обавезу не само за човека појединца, већ и за друштво у целини. Дакле, и сваки човек и друштво у крајњој линији не испуњавају своју сопствену, ни туђу човечју вољу, већ само вољу за истином и правдом. Моментом служења, као врховним начелом, одређена је целокупна структура права и дужности које образују друштвену организацију.

Да је начело служења врховни принцип друштвеног живота, темељ на коме се зида сваки друштвени строј и уједно цемент којим се он цементира, то непосредно излази из саме природе друштва. Два изведена начела, начело солидарности и начело индивидуалне слободе, јединство „ми“ и јединство „ја“, — могу се помирити и сагласити међу собом само ако су потчињена начелу „служења“, а пошто је њихова хармонија суштина друштва, онда је јасно централно значење врховног начела. „Ми“и „ја“, друштво као јединство, као жива целина и личност налазе се у друштвеном бићу као две самосталне противречне инстанције од којих свака претендује на апсолутно значење и свесна је себе као апсолутног начела. Добро и интереси друштва као целине, задатак његовог одржања и ојачавања, јесу у емпирском државно-друштвеном животу виши циљ коме мора бити потчињено владање његових чланова и на чију се жртву приноси њихов живот; друштво се појављује и доживљује као неки „земаљски бог“. Али непосредно и свака поједина личност, „ја“ као такво, свесна је себе као апсолутног начела; „ја“ је тачка у којој апсолутно биће долази до самовласти, оно постоји непосредно за себе; свега емпириског света па и друштва оно је свесно као средине и средства за своје самоостварење и зато се никада не може помирити са положајем средства или органа за друштвено добро. Ова свест није истоветна са грубим егоизмом као изразом емпириске животне човекове стихије; „ја“ сазнаје у својим дубинама да у њему постоји јединствено и непоновљиво, нека виша вредност, нешто свето од чега се оно не само не може, него није ни у праву да откаже, Тако два „земаљска божанства“ — друштво и личност — ступају у судбоносни конфликт међу собом и свако иступа са претензијом на апсолутно значење, као виши циљ и светиња човековог живота коме мора бити потчињено све остало. Уколико се ова два начела прихватају као највиша и последња начела, између њих не може бити помирења; друштво, изгледа, да је осуђено на вечито осцимирање између деспотизма државне друштвене воље која све гута и анархије личних стремљења, која све дроби. Начело солидарности пак огледа сваку индивидуалну слободу, као умањивање самог себе, као грожење своме бићу; начело слободе огледа пак сваки принудан захтев друштвеног јединства као уништавање себе. И ствар овде не стоји тако, да једно начело може да савлада друго и тријумфује на рачун његовог умањивања или уништења; пошто су оба начела подједнако нужна за друштвено биће, пошто ни јединство „ми“, ни „ја“ не може да се замисли једно без другога, јер су противници везани међу собом нераздвојним везама, то у случају победе побеђени повлачи за собом победиоца и оба заједно пропадају. Друштво утврђено једино на самом себи одређено је на смрт у вечитој борби између деспошизма и анархије.