Učitelj

589

Из овога пре свега следује привидност како либералних, тако и социјалистичких теорија друштва. У њима је могућ и фактички постоји само неки еклектички, безпринципијелни компромис оба начела, који доказује да она нису примарна начела друштва. Онда се долази или до неограниченог деспотизма друштвеног јединства који уништава личност — а самим тим и друштво — или до неограничене анархије, која уништава друштвени поредак а уједно с њим и свако лично човеково биће. Није, дакле, реч о механичкој равнотежи две разнородне и независне силе, већ о органској хармонији два узајамно повезана и узајамно условљавајућа начела где умањивање једнога јесте уједно самим шим и умањивање другога. На тај се начин, с једне стране, овде већ претпоставља треће, више начело у својству супер-арбитра над спорним странама, а, с друге стране, помирење се постиже само у облику скраћивања претензија обе стране, тј. умањивања пуноће целине.

Решење ове антиномије налази се у начелу органске универзалности, као примарног јединства „ја“ и „ми“, где оба начела не противстају једно другом као независне спољње инстанције, већ где проткивају једно друго и осећају се као унутрашње силе жоје једна другу хране. Борба између „ја“ и „ми“, или између начела слободе и начела солидарности води се утолико, уколико «се она боре за власш, за сопствено независно биће свакога од њих. Борба се смењује саглашавањем и хармониским сарадништвом, када оба начела схватају своје биће као служење, када свако испуњава не своју но вишу вољу.

Да је сваки друштвени поредак основан на сарадништшву, Тј. заједничком на поједине функције рашчлањеном саучешћу слојева и појединих чланова друштва у делу служења, — ово је у извесном «смислу само по себи очевидно.

Али натуралистички поглед на свет схвата ово служење као «служење размени услуга, које имају циљ задовољење човечјих потреба. У том случају циљ сарадништва је лични егоизам и сам факат сарадништва само једно од могућих, увек само релативно целисходних средстава и путева за задовољавање егоизма. Зато је иза таквог сарадништва скривена борба егоизма, борба класа, сталежа, продавца и купаца, власти и подвлашћених.

Такво утилитаристичко заснивање начела служења подрива сам темељ на коме постоји начело служења. Једино признање служења за главни принцип, али као служења истини и правди отклања ову противречност. Свако спајање и свака подела рада и функција у друштву јесте испољавање врховног начела служења и универзалности његовог значења. Сарадништво појединих класа, професија и лица у општем делу не гради се у крајњој линији на утилитарној нужности, већ на моралној свести да је начело служења врховни принцип и основна суштина човековог живота. Такав је смисао и морална основа везе између власти и подвлажшћених: ова веза је јака само тамо где је она утврђена на идеји заједничког служења истини и правди. Уствари, и само порекло и биће сваке класе и сваке друштвене инстанције бесмислено је друкчије замишљати, већ једино на основи њиховог функционалног значења као органа служења.