Učitelj

297

слику одбацује објективна психологија. Фројдизам је не само. пренео све елементе свести у несвесно него је задржао тамо и „сву тоталност њихове предметне диференцираности и логичне прецизности“. Јер у несвесноме „све претставе и слике сасвим тачно одговарају одређеним предметима, све су жеље одређено управљене, а осећања сачувају све богатство својих нианса и најсуптилнијих прелаза“ (н. пр. рад цензуре).

Психоанализа као и субјективна психологија раскида јединство између субјективно-унутарњег и материјалног, између психичке и опште природне законитости. Кидајући то јединство она машеријално или одбацује или га психологише. Такав је случај н. пр. са ерогеним зонама. „Фројд се не ослања на неку физиолошку теорију тих зона, њега апсолутно не интересује хемизам. тих зона, њихова физиолошка веза на другим деловима тела. Фројд подвргава анализи и свестраном проучавању само њихове психичке еквиваленте, т.ј. ону улогу коју играју везане са тим зонама субјективне претставе и жеље у психичком животу човека,. са гледишта његовог унутарњег самопосматрања“. Посматрајући. те зоне не у материјалном саставу организма, чего у изолованој субјективној психи, психоанализа долази до ненаучног закључка, да је судбина њихова независна од њихове физио-хемијске и биолошке судбине у материјалном свету. Отуд је Фројд на основу такве теорије ерогених зона извео и теорију о карактеру, према којој „цео процес формирања каракшера прошиче у границама: узеше субјекшивне психе“, (узмите за пример формирање карактера код аналног еротичара).

Фројд је и биологију психоаналисао и субјективисао. Сводити све нагоне на сексуални нагон и нагон „Ја“ апсурдно је са гледишта биологије. Касније Фројд тврди да постоји само нагон живота или сексуални нагон, нешто попут Бергсоновог ејап упај и нагон смрти, нешто попут нирване и тако је своју класификацију нагона обукао у метафизички плашт.

Мако је психоанализа саграђена на принципу самопосматрања, далеко од сваког објективног искуства (физичка и социална: средина) ипак има једна битна ознака којом се она разликује од других праваца објективне психологије. То је тзв. „психичка динамика“. Јер док према традиционалној психологији у психичком; животу влада спокојство и целисходност, дотле Фројд иако: методом самопосматрања увиђа у психичком животу борбу мотива. Ослањајући се на методу самопосматрања не тражећи никакву физиолошку и социолошку подлогу психичке динамике, та динамика добива код Фројда форму борбе идеолошких мотива, а не природних сила, јер „за самопосматрање сви продукти несвеснога. добивају форму жеља или побуда, они налазе вербални израз и већ у таквом виду, т.ј. у виду мошива постаје их човек свестан“. Објективна психологија, међутим, тумачи човеково понашање не на основу самопосматрања, не на основу субјективне свести негона основу објективних — физиолошких и социјално-економских — услова понашања, и тако иза „психичке динамике“ иза борбе