Učitelj

998

ПЕДАГОШКА КРИТИКА

Милош Р. МИЛОШЕВИЋ:

Општи педагошки принципи у „Општој педагогици“ д-р Вој. Р. Младеновића

Као у проблемима суштине васпитања, васпитног циља и методе васпитања тако је у питањима општих педагошких принципа писац редовно нејасан. Чиме би се другим дала објаснити та појава ако не претпоставком да ни њему самом нису јасне биле чињенице на којима он заснива своје учење: првобитна активност, чињеница заједничког живота, душевно јединство и стална променљивост. Оно што нас највише утврђује у томе уверењу, то је да у свему учењу писца „Опште педагогике“ нема система. Стога «се не види јасно ни то како су педагошки принципи изведени из напред изложених чињеница, као ни из методе, циља и суштине васпитања, како би он то хтео да учини, нити се даље очито показује примена њихова у посебним деловима учења. А када "тако једноме учењу недостаје систематска форма, за коју се из „логике зна шта значи за једну науку, и још усто изостају примери примене и важности изложених принципа, онда се не треба чудити њиховој магловитости. Тако се магловит показује већ

а. Принцип акшивности помоћу сопствених доживљаја

Да загледамо претходно саму његову одредбу, која почиње и завршује у виду заповести:

„Омогући школској животној заједници подесно поље васпитаниковој „активности...“, па се даље, у истој заповести и одредби налаже да васпитаник „изложи своје дело и свој поступак брижљивом самоваспитању с погледом на његову вредност за заједницу ...“ (151),

Већ само сложено име тога принципа збуњује нас, утолико више његова врло растегнута и утрпана одредба коју због њене досадне сложености и не наводимо овде у пуној њеној опширности. Али, и ово колико наведосмо довољно је да покаже већ у «самој форми дефиниције нешто несагласно: „Омогући школској заједници... васпитаниковој активности“. А колико има јасности и разумевања у тој активности и захтеву за старањем „да васпитаник има истински доживљај и да изложи своје дело и свој поступак брижљивом самоиспитивању с погледом на његову вредност за заједницу“ (!), то се даје одмах познати по томе шта и како писац сматра за суштаствени моменат првобитне активности: то је очигледност као основни акт духа. Писац о томе говори тако опште и несређено (а тако је махом све његово учење) да ниједном речи не додирује оно што се управо показује као чини„лац првобишне активности; нити нам вели шта је то што је „Песталоције наслућивао у чему се састоји истинска саморадња“, у чему се састоји „развитак других страна човечје природне снаге... па да се постигне уметна способност“ и шта би то уистини могло бити што је велики швајцарски педагог својом гениалном интуи-

Учитељ 38