Zemunski glasnik

Рупа на рукаву. (По Чоке-у)

Васпитаае, МалогМиливоја сасвим чисто обуку, али у просту и грубу одећу. Он је већ научен био по коњушарама и под туђим плотовима ноћи проводити. Богати господар Марић даде му за постељу једну сламарицу а ранио га је најиростијим јелом. Деран је весео и задовољан био као да је у небу; увек беше брз, послушан, љубазан, неуморим и сасвим одан; још као млад врло је природног дара показивао, али је у свачем оном наравно незналица бивао, што није од једног проеијачета ни захтевати. За по године дотле је дотерао, да су га већ с разним налозима и порукама у свет пуштати могли. Он се је, истина с великим трудом на сваки ред и чистоту навикао. Рад његова добра срца сви су га у кући заволели н љубили. Господар Марић га је увек сином називао и чврсго је наумио, да из њега ваљана човека учини. Миливој је већ и у школу морао, и ту је врло приљежан бивао. Испрва му није баш најбоље пријало, али временом је све лепо и красно ишло. Кад примети да му се добротвор његовом напретку радује, то му онда највека награда беше. А кад се је господар Марић спрам њега декоји пут мало ладнијим показао но обично, то је за њега највећа каштига била. Но овде вам сад нећу описивати васпитање једног просијачета, но буди само још ово речено, што је сасвим господару Мирићу урођено било. Миливој је дакле после две до три године већ и за сто господара Марића примљен био, па од сваког је јела и он окусити могао. Али господар Марић би га увек похвалио, кадгод би се Миливој радије за лебац, месо, земљунику и друга проста јела већма приваћао, него за колач и друге посластице. Онје могао у самом перју спавати; али се господар Марић врло радовао, што је Миливој своју сламарицу чувао. Сваке недеље добивао је по талира ђепаша, али за тај новац ништа за себе није смео купити; он га је само за добро других људи уложити могао. Али ипак му допуштено беше да каткад и заштедети може, па кад би се догодило да други добио не би, да опет при себи коју пару имаде. — „Ва себе се пе смеш преко мере старати и трошити; него све штогод имаш, употреби за друге!" Тако му је у

свакој прилици добротвор говорио. Кад Миливоју 16 година беше , даде му господар Марић четир стотине талира баш на рођен дан. „Оад љубазни Миливоје мој," рече му," сад се морамо оделити нас двоје. Ево, ја ти дајем новаца. Одоти се рани, одевај и исплаћуј своје учитеље; набави све штогод хоћеш. У мојој кући истина можеш остати, али ми мораш за собу, постељу и покућство свака три месеца четир талира плаћати. Сад дакле смести се и уреди како год знаш!" Миливој се упропасти, но опет се нешто и обрадује, кад је видо да је од толиког новца господар. За кратко време сасвим се смеети. Сваког месеца је од својих разхода морао рачуне давати. Господар Марић је на све бодро мотрио, али је и њега пуштао да тако исто на све пази и мотри. Миливој је живео, као што је гссподар Марић и очекивао; био је штедљив као тврдица, али где је помоћи требало, ту беше као највећи богаташ издашан. На измаку године имао је још 120 талира. Ово даде под интерес, те опет дотера до својих 400 талира. Тако то трајаше до двадесете године. Господар Марић га пошаље на универзитет, па му још нешто новаца домете, с речима: „Ни на шта не навикавај своје тело, драги сине! Али што му је год нужно и потребно, то му не ускраћуј. Вештак, који је окретан и вешт, мора добру справу имати; јер без ове је сплетен и везан. Тело је дакле та справа; а вештак је бесамртни дух наш. Тога дакле гледај да усавршиш! Тај живот људски је одвише кратак и ништа друго није до школа. Усавршавај само дух и срце; јер ми ни један не знамо зашто учимо. То ћемо, сине, тек у оној вечности дознати, у којој ће нас благи отац на више и светије звање поставити. — Ево, ја ти знатну своту новаца дајем за те три године, што ћеш их на универзитету провести. Ти ћеш их заисга требовати. Уз свако најбоље друштво мораш пристајати, те тако да људе разних ђуди иознати можеш; али ни од хрђавих се друштва не смеш клонити; ти и такове провидети мораш. Ако си слаб и неваљао, пропашћеш; ако си постојан и чврст, то ћеш над свима неодан одржати и свуда ћеш први бити. Помисли да за три године сам себи кору леба заслуживати мораш. Онда ништ више од мене тражити немаш, нити ћеш што добити!"

Рупа « а рукаву, „Видиш, ја сам богат — бар за таке се људе држим" - настави господар Марић свој говор: „Али сво моје богатство за мене никакве радости нема; јер ја за себе врло мало требам. Дакле нашто ми је ево то благо? Али се опет радујем у толико што сам све својим сопственим трудом и на најпоштеннји начин стекао. У мом целом богатству ничија кап крви, ничија суза умешана није, но само једини зној, с којим сам га заслуживао. Видиш сине, ово су највеће радости душе човечије: радиност у великом и малом и невиност; свеје остало више мање лудост и будалаштина, н. пр. частољубље, разњежена љубав, еопствена корист, господство, гордост, завист, мржња, исмеван>е своје вере и закона и т. д. Миливоје, ово добро утуби: да онај који одважно ал невино како у малом, тако и у великом ради и труди се, у тога је најчистија савест. Ништа малено не нрезири, мислећи да је оно ништаво и незнатно ; јер Господ још ништа ништаво и незнатно створио није. Та и искрица песка и сам пузећи црвић је велики. „Ја сам гледао да те добро васпитам. Ти си био дивља, ал снажна вочкица. Сад ти је пак двадесета година, она година у којој се човек с анђелом и сатаном борити има. Дај Боже да у теби анђео победу одржи! — Сваки човек најпре се као воћка одрањује, затим као животиња и напослетку као анђео. На жалост многи људи даље не дотерују, до као једна научена и извежтбана животиња." „Али ни саму животињу презрети не смемо. Из највеће прашине и блата процвати најкраснији и као снег бели љиљан. Видиш, мене је маленкост до овог стања довела. Ја сам учио шити , те тако сам ево богатим човеком постао." „Ти ово ваљда не ћеш веровати, али ти опет кажем да је тако. Мени је четрнаест година било и ја сам знао читати, писати и рачунати. Е, толико сам већ био дотерао. Мој отац беше занатлија. Он сирома већ није знао шта ће самном; јер новаца није имао, и то ми је иовода дало те сад све добро увиђам." „У детињству имао сам једног друга, који се Рада звао. Обојица смо били и доспевали свуда и нигде, и Као што су обично деп,;с. дивљи и самовоље. Одећа нам никад нова не беше, јер све је то на брзу рук-у измрљано и подрапано било. Али то нас је, вере ми и доста ба