Žena

290 Ћ ЕН А

ница. од којих је: 42 Црногорке, 22 Српкиње са стране, и то 19 из Аустро-Угарске, а 3 из Турске — све православне, и 1 Италијанка из Задра, католичке вероисповести. Главни тадашњи педагог, Милан Костић. сматрао је потпуно излишно изучавање руског и француског језика. Једном ријечи, мање-више темељног научног знања у то вријеме Институт није могао дати, из тог простог разлога, што домаћих наставника и наставница није било, или их је било веома мало, а од учитељица странкиња ниједна није остајала у Црној Гори више од године. У педагошком смислу такође није било строге школске дисциплине, већ су одношаји били мање — више фамилијарни. Али, поред свијех поменутих недостатака, који су неизбежни у сваком почетном делу, — имамо ли право рећи, да наш Институт у овом периоду, није ни мало одговорио захтевима, које друштво и земља очекују од једне сличне школе и да је прошао без особитијех резултата и за једно и за друго, т. ј. и за друштво и за земљу Ево како на то питање одговара један још живи познавалац институтског живота готово за све време његова опстанка: „Ја знам, говори он, до 20 ученица које су се после удале у Црној Гори, Боки и Скадру... ма у каквом се положају налазиле, оне му свуда с чашћу и достојанством одговарају, а у приватном домаћем животу ви сретате код њих поредак и економију, којих обично нећете наћи у црногорској кући. Најблаготворнији, пак, утицај добивеног образовања опажа се у васпитању деце. Чистоћа деце и њине одеће,.... правилно храњење у одређено време, без сваког сувишка и размажености — ево што се срета у тим фамилијама. Уз страсну љубав к детету, ове мајке не заборављају, да васпитавају у њему она начела, која ће затим саставити основу његовог будућег живота и израдити његоз карактер“. и т. Д.

После 10-годишњег пребивања у нашој средини Н. П.

Пацевић отпутовала је у своју отаџбину, Русију, а на њено место дошла је нова управитељка, г-ђа Наталија Месарош. Она није дуго остала у Црној Гори — свега 3 године услед чега нису ни учињене никакве битне измене у Институту.

Трећи се период у животу нашег Института почиње доласком у Црну Гпру Јулије Андријановне Лопухине (у новембру 1883. године, која је пред тим била управитељка сиротињског дома у Филипопољу. Не обзирући се на мање