Ženski pokret

БОРБА ПРОТИВ ЖЕНСКОГ ПРАВА НА РАД

Пре кратког времена, чуо се у парламенту глас једног напредног посланика, да је потребно и у нашој земљи дати женама право гласа. Али, убрзо затим, устао је један други посланик, супротног мишљења, који не само да се не слаже са предлогом, да се жени даду политичка права, већ иде још много даље, оспоравајући јој право и способност за вршење многих јавних функција, које она већ годинама са успехом отправља и код нас и у свима осталим земљама! Додуше, исти тај господин благонаклоно оставља женама и широко поље рада у кући а што се тиче јавног рада, ту јој признаје само способности васпитача деце и ово је најзанимљивије! јаван рад у „хуманим друштвима“, у којима, наравно, не сме очекивати награду за свој рад и своје способности! Нама изгледа да је баш ту и тежиште питања свих противника женскога рада у јавном животу. Они не виде опасност по друштво и породицу ако се жена удали из породице да би вршила неку функцију, за коју не би била и материјално награђена јер, забога, ту свакојако не може бити конкурент! Али виде „опасност" за друштво и породицу чим жена добија еквивалентну награду за њен допринос, јер наравно то је најбољи темељ њеног економског ослобођења, a с тиме и ослобођења досадашњега ропског положаја. Прошле године, када је избила слична полемика преко јавности поводом -једне проповеди у католичкој цркви, „Женски пoкрет" је донео наше мишљење по томе питању, као и мишљење свих женских организација, те немамо намеру понова се на то враћати. Али, сматрамо да је корисно изнети какве се све сличне појаве осећају и у осталим земљама. Баш у мартовском броју »Jus Suffragii« поводом сличних појава у разним земљама, доноси један чланак, који преносимо, сматрајући да може бити од интереса за наше жене, колико у информативном погледу, толико исто и као опомена, шта нам је дужност да учинимо док је још време. И у земљама, у којима жене уживају политичка права, осећа се још увек јака струја старих предрасуда у погледу улоге жене у друштву. То је оно, што најбоље показује, да стицањем политичких права жена остаје још врло далеко од стварног постизавања равноправности. Стога, још дуге године борби и истрајног напора претстоје феминисткињама, док се не истребе старе предрасуде. Али, та борба може дати позитивног резултата, само ако

je заједничка на свима линијама, и ако је преко наших организација спроведена у целоме свету. Чланак у »Jus Suffragii« гласи: „Иако се у Француској г. Шарл Рише јако подигао у јавности против права жена да раде у професијама, а нарочито против рада удатих жена, ипак још, у великим приватним предузећима, као ни у државној администрацији, не осећа се никаква мера предузета у томе смислу. Тешкоће данашњега времена ударају, на жалост, и жене исто толико колико и мушкарце; бројке, које нам цитира г. Жистен Годар најбољи су нам доказ зато.**) Али, писма која стижу редакцији »Jus Suffragii«, из Ирске, Сједињених Држава, Немачке, садрже очајне жалбе. Све јаче ограничења за рад жена, а нарочито за удате жене, прописују државе нарочито у делокругу наставе и државне администрације. Женски Савез у Ирској је узалуд дизао глас протеста. У Сједињеним Државама Америке Г-ђа Ана Камбел-Девис, у департману економских студија на Виконсеском универзитету спровела је једну статистику, којом се доказује да на 64 испитаних случајева, 46 практично су у немогућности да напусте своју професију. Тих 46 жена имају да издржавају 153 душа. И ако би се оне уклониле са места, на којима су запослене, морале би тражити запослење на другом месту, где би вероватно биле принуђене да понуде свој рад по много нижој цени. Вести из Немачке су још жалосније. Редукција плата са 10% је патриотски свуда прихваћена, као и смањење цена у истом проценту. Удружење домаћица је понудило своју сарадњу у спровођењу контроле законских прописа на пијацама животних намирница. Пензије су такође смањене, а рок за стицање пензија је продужен. Удата жена као учитељица или чиновник све је ређа и ређа. Поднет је један законски предлог Рајхстагу, по коме би све удате жене, које нису апсолутно приморане да живе од своје плате, биле приморане да поднесу оставку. Њихово право за пензију било би замењено извесном отштетом У Енглеској, у којој већ више година немамо удатих жена у државној служби, осећа се

Г. Годар, сенатор француски, протестовао је у једном чланку против напада г. Шарла Ришеа. Он је у томе чланку изнео следеће цифре: „У Паризу нека се мало размисли о овим цифрама, узимајући у обзир тешку одговорност жена у прошлом месецу на 61.000 незапослених , који су уписани у регистре, било је 14.000 жена које само својим радом издржавају породице.“ MART, 1932

ŽENSKI POKRET