Ženski pokret

ОДНОСИ НАСТАЛИ ИЗ БРАКОРАЗВОДНИХ СПОРОВА И НОВА НАДЛЕЖНОСТ ЕПАРХИСКИХ ЦРКВЕНИХ СУДОВА

Према чл. 129 новог Устава српске православне цркве, који је ступио на снагу у новембру 1931, Епархијски црквени суд, као судски орган „решава у својој надлежности да ли ће муж за време трајања брачне парнице давати жени издржавање, код које he парничне стране за то време остати деца, односно да ли ће муж давати жени по свршетку брачне парнице стално издржавање, код кога ће од родитеља деца остати, ко ће од њих сносити трошкове за издржавање деце, а величину издржавања одмеравају редовити грађански судови.“ Ступањем на снагу овог устава, престају важити сви прописи који му се противе. Као што се види, горњом законском одредбом уводи се у нашој држави, у случајевима у којима је брак склопљен у православној цркви, јединствени поступак у питањима привремене и сталне алиментације жена које се растављају, те у питањима коме у томе случају припадају деца и ко ће их издржавати. Тиме се, изузевши предратну Србију, а вероватно и Црну Гору решавање извесних односа, веома важних у породичном животу и праву, изузима из надлежности редовних и преноси у надлежност црквених судова. Разлог за то, не бисмо могли наћи. На против, полазећи са становишта, које смо увијек до сада заступали, да брак као потребна друштвена институција дубоко засјеца у интересе државе и да као такав треба да буде склапан пред државним, а не црквеним властима, чини нам се да је надлежност у гope наведеним случајевима требало оставити искључиво редовним судовима, који су по својој организацији, поступку и досадашњој пракси у могућности да о томе много лакше, брже и правилније просуђују од црквених судова. Треба споменути и мјешовите брако-

ве, склопљене у православној цркви, у којима ћe брачни друг који није православне вјере, или дјеца неправославне вјере, без обзира на објективност црквених судова, с много више поуздања препуштати редовним судовима да решавају њихове односе. По до сада важећим законским прописима, до коначног решења бракоразводне парнице, односно свршетка парнице за сталну алиментацију, одређивао је редовити суд одмах жени, а ако су дјеца код ње и дјеци, привремену алиментацију, која би, по слову закона, требало да буде „пристојно издржавање за жену и дјецу“. Сада пак, црквени судови рјешавају о томе, да ли ће муж за вријеме трајања бракоразводне парнице уопште давати жени издржавање. Ранијом, сада дерогираном одредбом, ишло се је за тим да се сачува општи принцип закона, по коме је муж дужан да се брине за издржавање породице, а та брига требало је да траје све дотле док се брак не развргне, иза чега се настављала само у случајевима у којима би се доказала кривица мужа за раставу брака. Садашњом одредбом, даје се већа могућност, да се та дужност избегне, макар и привремено, јер ће прва слика, створена на почетку бракоразводне парнице, и ако се она током парнице може више пута промијенити, бити одлучна за рјешење о давању привремене алиментације. Исто то би се могло рећи и за веома важно и још много осјетљивије питање о томе, коме ће припасти дјеца за вријеме трајања и послије свршетка бракоразводне парнице. Није нам јасно да ли је и у колико је рјешење о томе, са правомоћном пресудом црквеног суда, коначно, али знамо да су редовни судови за које поново тврдимо да располажу већим могућностима, испитивали све околности, моралне и материјалне, услове који су повољнији или неповољнији за душевни и тјелесни развитак дјетета и оцјењујући их све укупно, доносили одлуку, која се је у свако доба, према промјењеним приликама могла мијењати. Рећи ћемо на пр. да се догодило да су редовни судови комисијски испитивали хигијенске услове једног стана, да би у случају, у коме су иначе и отац и мајка давали исту гаранцију за добар одгој дјетета, на приговор једног од брачних другова, ријешили, коме he припасти дијете. Питање је да ли ће црквени судови вршити, или и поред најбоље воље, бити у могућности да

* Из „Југословенске Поште“, Сарајево од 19 марта 1932 године, из рубрике Женског покрета. Овом чланку додаје аутор следећу примедбу: „Тврди се да намера законодавца није била да новим уставом православне цркве мијења досадашњу надлежност судова у споменутим питањима. Каже се да то треба закључити из цитираног текста црквеног устава. У пракси, док неки редовни судови, из других разлога, сматрају себе надлежним, дотле црквени судови држе, у појединим случајевима, да су они надлежни да решавају о припадности дјеце и алиментацији. Ми остајемо код мишљења да се према законском тексту не може заузети друго становиште, него оно које је заступано у нашем чланку.“

ЈУНИ, 1932

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ