Ženski pokret

врше оваква и слична испитивања и да ли he у просуђивању одлучивати према савременим принципима, од којих већ као црквени органи често пута морају да отступе. Поред тога, пружа се већа могућност да брачни другови, преласком на другу вјеру, избјегну или завуку обавезу и дужност коју им је у rope наведеном правцу наметнуо брак. На тај начин долазе брачни другови који су брак склопили у православној цркви и њихова дјеца, у случају бракоразводне парнице и раставе брака, у неповољнији положај

према досадашњем, а у неједнак и неповољнији положај према члановима конфесије код којих је у горњим питањима и надаље задржана надлежност редовитих судова. Сви наведени разлози говоре уједно и за то, да је црквени брак, као обавезан и једини, преживио и да је потребно да се у нови грађански закон унесе институција цивилног брака, обавезног и једнаког за све вјероисповјести у нашој држави. Сарајево

Зора Илић

АЛБЕР TOMA 1880—1932

Непосредно по завршеном раду овогодишње Интернационалне конференције рада у Женеви, нестало је за увек онога, који је био душа ове велике интернационалне организације. 7 маја преко ноћи напрасно је умро Албер Тома, директор Интернационалнога бироа рада. Његова смрт је поразила све оне, који верују у идеју Лиге народа, све оне, који су искрени поборници светскога мира, јер је Албер Тома био један од његових моћних бранилаца. Дете сиромашне француске радничке породице, Албер Тома, по позиву професор, могао се само својим великим умом, својом несавладљивом енергијом веома брзо истаћи у политичком животу Француске. Као сарадник и следбеник чувеног француског социјалисте Жореса, од најраније младости је радио на изградњи социјалне правде у друштву и на успостављању међународнога зближења. Брзо се истиче у раду као одличан организатор и познавалац социјалних проблема и стога га позивају да се прими за директора Интернационалнога бироа рада чим је основан. Од тада па до последњега дана, његовог рано прекинутога живота, Албер Тома је радио неуморно, и може се без претеривања рећи да је он, поред огромних препрека, био права моторна снага Бироа рада и он је успео да да прави смер његовој активности. Само његовој енергији и проницљивости његовога духа Интернационална организација рада дугује успех у досадањем раду. Албер Тома је умео да искористи повољни моменат после рата, када су напредни духови у целоме свету дошли до изражаја, умео је да искористи тај моменат за побољшање радничког положаја, исто онако, као што је својом енергијом и својим ауторитетом умео и сада, у последњим тешким годинама кризе, да спречи да реакција

не буде и сувише свирепа и да не поруши све оно, што се тешком муком после рата могло створити. Албер Тома је био уверен, да је за изградњу светскога мира једини здрави основ стварања таквих животних услова, у којима he широке народне масе бити пристојно награђене за свој рад и да га обављају под таквим околностима, које би загарантовале свакоме раденику, интелектуалноме и мануелноме, живот достојан једног културног човека. Албер Тома је својим личним ауторитетом и енергијом доприносио огромно много да се конвенције Интернационалнога бироа рада којима се приморавају државе, да преко националнога законодавства регулишу радне односе својих грађана, прихватају у свима државама, истина мало споро, али ипак све више и сигурније. И нико данас не може порећи, да је само утицајем Интернационалнога бироа рада, чија је душа био он, за последњих 14 година учињено огромно много за побољшање животних услова раденика у целоме свету. Као борац за социјалну правду, он је у својој концепцији борбе и рада био велики идеалиста, а при извођењу био је реалан, и баш те особине давале су му моћ, коју је он у толико махова испољавао у своме раду. Ко је само једном присуствовао Интернационалним конференцијама рада јасно је осетио колики је ауторитет био Албер Тома и да се само њему морало захвалити, што су се у најкритичнијим моментима увек могле наћи додирне тачке између две противничке групе послодавачке и радничке и он је успевао да се ни једног момента не доводе у питање успех Интернационалне организације рада. Уживајући подједнако поверење радника, из чије је средине изашао и за које је целога живота радио и које је потпуно разумео, као и поверење

ЖЕНСКИ ПСЖРЕТ

ЈУНИ, 1932