Ženski pokret

послодаваца, који су такође добро осећали да Албер Тома увек правилно схвата моменте истински за њих тешке и да се труди да их разуме он је успевао да измири њихова два супротна гледишта не компромитујући никад у пракси идеје, за које се борио. Он је био уверен да се само промишљеним корацима постизава најсигурнији успех у борби за остварење социјалне правде и није презао од лаганог али систематског напретка у раду Интернационалнога бироа рада. Све те његове особине, које су га стварале великим социјалним радеником, стварале су му такође и велике непријатеље у редовима оних, који верују да се само радикалним мерама може убрзати преображај социјалнога поретка у друштву. Али, баш те његове личне особине учиниле су да је и његов лични утицај у раду Интернационалнога бироа рада био тако огроман, да се данас са болом морају питати сви поборници Лиге Народа ко гa може заменити? Поред тога, што је Албер Тома био борац за социјалну правду и за међународно зближење, ми феминисткиње жалимо за њим

као за личношћу, која је као прави социјалиста и човек са јасним осећајем правде увидео и потребе новога доба, и био велики поборник феминизма. У своме раду је Албер Тома то увек јасно испољавао. Сетимо се само како смо подвлачили циркуларе Интернационалнога бироа рада, који су слати владама свих земаља, да наименују и жене у састав њихове делегације за Конференције рада, кад год је било на дневном реду питање, које интересује жене. Његов апел није био само формалан већ је Албер Тома у томе смислу и лично веома много деловао, и што је до сада био готово стално све већи број женских делегата, сигурно да и зато Албер Томи имамо да захвалимо, као и за огромну потпору, коју је увек давао интернационалним женским организацијама у погледу њихових тражења за све, што се односило на рад Интернационалнога бироа рада. Стога је Албер Тома један наш велики губитак, а његова успомена he остати незаборавна у редовима бораца за мир и за социјалну правду. Београд

Милена Атанацковић

NEPRIMEĆENI JUBILEJI

Prošlog meseca navršilo se tačno deset godina, kako je u Zagrebu osnovano UDK, Udruženje za unapređivanje dečje književnosti. Danas malo anahronističan naslov, a u ono doba malo čudnovat. Ko ga je osnovao i kojim povodom? Osnovalo ga je nekoliko žena u proslavu dvadesetpetgodišnjice prve ženske mature u Hrvatskoj, na privatnom ženskom liceju u Zagrebu (osnovanom 1892 godine). Ko malo poznaje istorijat ženskog obrazovanja u Hrvatskoj, taj zna da je po njegovo obrezovanje ženski licej imao neprocenjivih zasluga. Od njegovog osnutka pa do postepenog pretvaranja u žensku realnu gimnaziju 1913, on je obrazovao najvišu žensku elitu. S tom namerom ga je i osnovao pok. Iso Kršnjavi, da uskoro to postane i njegova tradicija. Devojke, koje su njega svršile, bile su po inteligenciji kud i kamo jače od svojih kolega gimnazij alaca ili realaca. Koliko god je to bila državna škola, izdržavala se donekle samostalno: plaćanjem školarine. Iza položenog prijamnog ispita svaka je učenica morala plaćati školarinu od 10 predratnih dinara mesečno. Ako je bila dobar đak, a siromašna, bila je iza prvog semestra ili potpu-

no ili delimično oproštena od plaćanja. Imućnije su plaćale i dalje bez obzira na uspeh. Popravni ispit mogao se polagati samo iz jednog predmeta, dok ponoviti razred nije mogla nijedna učenica. Ako nije bila kadra da s uspehom svrši razred, smatralo se da nije dorasla toj školi. Kao nastavnici bili su ljudi visokih intelektualnih i moralnih kvaliteta, bez obzira na pol. Kad je od muškaraca bio koji već jednom nogom na univerzitetu (kao profesor) onda su ga postavili kao nastavnika na ženski licej. Zadatak škole bio je: da dade devojkama najviše moralno i što šire intelektualno obrazovanje, pa je prema tome bio udešen i program. Niko se nije tužio na preopterećenost, jer ako mu je bilo teško, nije ni ulazio u tu školu. Od nizih razreda učila su se obligatno dva strana jezika, a od viših jedan neobligatan. Učenice su se od V r. dalje delile na one sa stručnim pedagoškim obrazovanjem (buduće učiteljice), na one koje su mislile na univerzitet i one za opštu naobrazbu. Diferencijacija je bilo samo u pojedinim predmetima: pedagogiji, latinskem i engleskom jeziku. Sve bez razlike vaspitane su u jednom široko internacionalnom duhu (koji put možda i

ЈУНИ, 1932

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ