Ženski svet

херцлих, иггрикати, габловати, аусФоровати, кис ди ханд итд , то су изрази са којима хоће да се покаже „нобл 11 . Прочитала ]е и ког „класикера" а не зна да имамо дивне народне несме, којима се много напреднији народи диве; не зна да имамо: Змаја, Његоша, Бранка, Јакшића, Ненадовића итд. Па сад још клавир. два три комада Вагнерова и Шопенова, и онда нам је „лепа и наша Српкиња у сваком духу васпитана, само не у духу онога народа, из чије је средине ионикла. Па ако Бог да, она ће исто тако, кад српском матером иостане, васпитати још из раније своје ћери, ца не би као добра мати у отменом друштву црвенила, као оно њена, пред капетаном Шнајдером! И може ли се човек надати чему од тако васпитане СрпкињеРНе! Њена деца, ако јој је Бог подари, још ће више олад* нети ирема своме, и тако мало но мало изгубићемо неколико чланова наше не баш велике војске! А шта? ће тата рећи? Ништа! Он вам је добар као добар дан. Ето, јуче је дошао у место учитељ Француског језика, учи и клавир, даје по један сат на дан, а плаћа му се „сгшо“ 15 Фор. мееечно. То чула и наша Мила, па ће мами: „слатка мамице говори тати да и ја учим !“ Тата дошао из радње; посао слабо иде, издатци огромни. Данас га мама љубазно предусрела: Шта ти је „либер ман?“ Ти си ми нешто „трауриг!“ На ове лепе речи тата се насмешио, а носле тог осмеха мама настави: А јеси л’ чуо, да је овде учитељ Француског језика? Зна и клавир. Плаћа му се само 15 Фор. месечно. Дете чуло на би да учи . . . како ти мислиш ? Ја мислим да је дамо, ко зна какву ће „каријеру“ нравити!“ Тата у лицу нроменуо боју. Зна он како му је тешко на овако време најнужније издатке нокривати, а ево сада не зна шта ће Мислио, мислио дуго, дубоко уздахнуо на рекао : „добро може!“ Сад је мир у кући, жеља је испуњена. Мама ir слатка ћерка изгубили су црте, које су биле знак негодовања, проти оному, који се назива глава куће, а не може да одржи

углед своје породице! Добри тата учинио ]е свему задоста. Наша Мила ужива, а и како да не! Сад ће моћи и Француске „класикере“ да чита, сад ће српски дом поред немачких дела, красити и Француска! Мама ће после подне у визиту код госпође Марије. Није одавна тамо била и ако се не вара има већ једно два-три дана; сад има новости па ће баш мало отићи. „Гутн таг! 0, вајст либе, нисам ти могла доћи све неки „арбајти . . . Знаш ли етвас најес? Наша ће Мила учити Француски! Кажем баш данас оном мом „матором* треба дете да учи, ко зна какву ће каријеру иравити ? Ето капетан Шнај дер најрађе се на балови с њоме забављаГ Госпођа Марија завиди јој што спомену капетана, ал неће дати да се то позна, него најљубазније рече: „Ес врајт мих! Морам и ja говорити за Јулку моме мужу !“ Тако се још мало, к'о обично, разговарали, па свако себи. У недељу ће бити код Миле јаузна. Биће њене друге и „учитељ“ Француског језика и сви „хаусФрањди“. Како која година, све горе ишао рад. Издатци су све већи, а приход све мањи. Док беше блага, било је „јаузна* били су на „јаузна , ‘. Радња је пала, срушио ју је огромни издатак. Нема пара, а од клавира и класикера сад нема ништа. Сад се класикери шаљу у књижару да их књижар откупи, ну не сме знати, које то послао. Милин је углед пао, јер је пало имање. Истина, она је остала она иста Мила, ал имање није ту! Сад не може у оно друштво у које је нре могла, и она се несретном осећа. Руку на срце па признајмо, да нас има таких. И још смо слеии код очију, ua не видимо : како и на који начин иронадамо. Уместо клавира, класикера немачких и француских, да су научили Милу: да је српски језик најлепши, да је новчић већи од Форинте, ко га ценити знаде, да сујој сладили скромне и дивне обичаје српске, а раскош да сујој оиадали, наша би Мила, сретнија била! (Наставиће се).

22

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 2.