Ženski svet
180 _ ЖЕНСКИ СВЕТ,
од тирана ослобођене Француске. И ова држава, која морем крви својих синова залеваше замлађени цветак слободе, п тај
цветак баца пред триумфална кола басно- |
словна хероја, и слепо ее клања оном, који је изнашао ону мађаоничку реч: слава.
Дух времена, тип његове владавине, лебди тамо више оног, бљештавим сјајем зановљеног му дворца, и притајава се у оним одама из доба његова царства. Одело пак доста јасно казује, да она мржња према добу краљевине још букти тамо у грудима народа, и тај народ оће да покаже, да у свему друкче жели од онога. Место оне старе рококо моде, појаве се емпири; место беле пароке природна боја косе; место незграпно дугачког стана, панцира и тесна одела, пространа и набрана аљина кратка струка.
Али одело и нешто друго казује, једну слабост Наполеонове горостасне и џиновске личности; а то је тежња, да своје порекло садашњим ејајем свога положаја скрије. Или зар може ли се друкчије тумачити сјајна ношња Наполеонова, који је од тако званог малог каплара царем постао; — тако н. пр. алемима уресани лаворов венац од злата, драгоцено јапунџе и она наређења, да дворске даме у једном оделу смеју се пред царем само једанпут појавити 2 И ово постаје законом већ тако, да самом цару није ни испод достојанства једну дворску даму, која је тај закон прекршила, овако оеловити: „Грофице, какво
лепо одело имате! Већ и прошлог пута
имађасмо прилику дивити се!“
___М раскош се даље шири. а Француска душом ваљда и осећа ово природно стање, али душа јој је већ сервилно окована величином императора.
ж
У доба ово, када цео свет заглухнуто посматра ове чудне догађаје, у јужном делу Европе петнаесто столеће броји један народ, који је у неком погледу сасма ван круга западних држава. Тамо живи на југу, а донекле и на размеђи запада и истока, као народ, кога свако сматра за отмичара и узурпатора, кога никад суседни народни нису штитили, али од кога запад и север вазда очекиваше то, да против
Бр. 128.
пљачкашке и грубе виле истока овај народ потргне мач и да јуначки срчаношћу брани европску културу. Један народ, који никада туђом, но својом богоданом храброшћу и силом, која велику будућност обећаваше, одржаваше се у реду иних народа и држава, – а тај је народ — народ српски. Када остали већ мирно уживаху благостање свог учвршћеног положаја, овај народ још непрестано морао се је борити за опстанак свој. И своје зграде диже не за друго, само у одбрану ; својих палата, и музеја још нема; само тврђаве, опкопи, бастије п песме од свију народа чешћи и јачи одјек дају народносном осећају, па ма се те песме одјекпвале и у ноћној тмини о позној, старој слави Србиновој; а српске гусле јаворове јеком својих божанствених струна уливаху у усахнуло врело наде за лешшу будућност, или позив генијеве трубе у бој „за крет часни и слободу златну.“
И да ли је зар могао такав народ одело своје сасвим екинути, које трајно неки јуначки колорит подржавашег! У оделу том екрива се удиљ успомена на доба јуначко. У женском и мушком оделу старе српске ношње толико је заједничких и значајних црта. Тиме се манифестује п то, да Српкиња никада није ропкиња свога мужа, као на истоку; па ни лутка, као на западу у по гдеком добу ; него у нетини тој ба и сапутница у животу, која и у добру и у злу дели судбину. 'ТГо нам казује и она простота у оделу без млогих накита.
Србин вазда с пушком у руди, вазда на мртвој стражи. Слушајући приче о јунаштву, Србин је и остао јунак, коме се цео свет мора дивити. Те док је он земљу бранио, она је исту обрађивала,
она је копала, орала, жњела, прела, шила
и ткала.
Народна ношња беше само народна рукотворина, а ништа туђинскога.
Но од како га западњачки дух поче провејавати, од како му рукотворине творнице угушише, — од тада су и код њега отворена врата моди, од тада престадоше вредне СОршкиње прести, ткати и шити, јер — друкчији је данас дух времена; од то доба лепу Српкињу не краси више оно дивотно одело српске народне