Zvezda

Број 37 и 38

3 В Е 3 Д А

Стр. 299

ским хаљинама и уживао је гледајући ме како се спремам за забаву. Да сте га само видели како беше умиљат, кад ме је гледао својим очицама и кад ми је, пошто сам се потпуно обукла, рекао: „Како си лепа, мамице моја!" Својим ручицама хватао се за скут моје атласке хаљине, и пропињао се да ме пољуби у гола рамена; , за тим ме је пољубио у уста и назвао ме својом лепом, добром и драгом мамом. Он ми је додавао гривне, цвеће, прстење, и говорио ми да је он моја собарица. Бејах лепо обучена, и пре но што се кренух на забаву, обасух небројним пољупцима свог синчића; препоручих "му да буде добар и послушан, и да иде у постељу, коју му беше распремила Лујза, наша собарица. Лујзи пак препоручих да га не оставља ни један минут сама; већ бејах изашла, па се опет вратих, јер се сетих да сам лампу оставила на једном столу застртом чаршавом, те је склоних одатле, страхујући, да би Атилио могао да повуче чаршав и обори лампу. У опште била сам врло пажљива и старала сам се да ништа не заборавим, да бих се могла осећати мирна. Кад сам • већ излазила из куне, мој синчић ме је испратио до врата . ии^рееао ми: ,,С Богом, мамице, проведи се добро. и врати се-брзо." Ја га обасух многим пољупцима и отидох; али оно његово лепо лице, што ме поздрављаше и она усташца што ме љубљаху остадоше ми дуго у памети. Међу тим дођох на игранку, која је била сјајна: дворнице пуне цвећа и светлости, госпође све елегантне и пуне сјајног накита, нрава чаролија. После неког времена, у вртлогу игара, бејах заборавила на своје детенце, за које сам у осталом могла да будем безбрижна, пошто сам га поверила Лујзи, која толико времена код нас служаше. Осем тога знала сам, да моје чедашце у то доба већ у велико спава. Игранка ми се јако допадала; у то време била сам у пуном цвету своје младости; имала сам тек двадесет година, те сам се проводила као каква девојчица. Била сам рада да на забави останем до ујутру, али мој муж био је то вече мало уморан, те се вратисмо кући у три сахата по поноћи. Како се изненадих, кад у повратку, спазих цео наш стан осветљен, ма да млађима бејах наредила да нас не чекају. Потрчах уз степенице колико сам год брже могла, страхујући да се није шта догодило, и уђох у стан као без душе. По свима собама гореле су свеће и владао неред. — ТТТта се десило? — повиках кад сам ушла у своју спаваћу собу. У сусрет ми изиђе собарица сва бледа, дршћући, мрмљајући неке испрекидане речи. — Та за име Божје, говори! — повиках. — Шта се догодило? Мој Атилио, где је моје дете? — Опростите, госпођо, — проговори на послетку Лујза, — пао је и повредио се... али врло мало... тако вели доктор. ТТТ та! моје дете се повредило, док сам ја била на забави, и зват је и доктор? Не дадох јој ни да доврши већ јурнух као ван себе ка Атилијевој колевци. Да знате само какав ми се призор указао пред очима! Мој син, сав пребледео, с увезаном главом, и с мрљама крви на покривачу.

„Атилио! — 1 зовнух га, — Атилио!" Одговори ми јауком. Верујте да сам у том тренутку била као луда. Мој муж је био хирнији. Он је тражио, да му испричају како се десила та несрећа. Праву и потпуну истину нисам могла никад дознати. Ствар је у главном била у томе, што га је собарица оставила часком и отишла низ степенице, да се можда разговара с вратаром, а он, пошто је био сам, пошао је за њоМ; па потрчавши низ степенице пао је и ударио се у главу. Лујза, кад је чула његов плач и јаук и сетила се шта се догодило, потрчала је к њему. Представите себи како јој је било кад га је затекла више мртва но жива! У очајању зовнула је једну сусетку да је упита шта да ради; ова јој је световала, да пре свега зове лекара. Лекар је одмах дошао и између осталога рекао, да је непотребно да ме узнемиравају На забави, пошто ја иначе не бих ништа могла помоћи; за тим је казао да ће он сутра доћи да види како је детету. Међу тим наредио је хладне облоге и препоручио Лујзи, да га ни за часак не оставља. ја нисам знала где ми је глава, била сам у очајању, чупала сам косу и плакала; кривила сам себе што сам оставила своје дете, и горко сам се кајала. Говорила сам да жена, која има деце, не треба никад да их оставља, па да иде на забаве. Једила сам се на себе што сам била тако фриволна и ћудљива, што сам тако лудо волела забаве. Мој муж покушавао је да ме умири, али тиме је чинио горе, Целу ту ноћ остала сам у балској хаљини с попогледом управљеним у лице свога детета. И те ужасне ноћи заклех се, да више нећу ићи на забаве. После неколико дана проведених у немиру Атилио је, благодарећи свом чврстом телесном саставу иотпуно оздравио. Више пута рекао би ми својим умилним гласићем: — Знаш, мама, кад други цут будеш у атлаској хаљини ишла на забаву, ја више нећу ићи сам по степеницама, јер ћу се убити овде. И показивао је главицу. Ја бих га чисто јела нољупцима*. Од тада сам одржала своју заклетву и нисам више ишла на забаву. — И ти си баш одлучила, да никад више не идеш? — рекоше јој њене пријатељице. — После двадесет година та одлука не мора имати важности. Па онда твој син је сада велики. — Па добро, — одговори Клаудија, — кад већ толико наваљујете, дајем вам реч да ћу опет ићи на игранке. — Једва једном! — Да, али у друштву мога Атилија. Сад муједесет година; још пет или шест година, па ће и он моћи ступити у друштво. Тада ћу ~се ја с њим дивно проводити. Знам да ће изгледати смешно кад будем долазила на забаве, а можда и на игранке са сином, који ће ми моћи бити У15-а-У1з у некој контра игри, али шта ћете? Свак има своје разлоге. Нека свет говори шта хоће, али ја тако мислим. с талијанског Ју(их. О.обрић.