Zvezda

ск Стр. 298

3 В Е 3 Д А

Број 37 и 38

тина једења изабраном је још у колевци дошла. У сваком добу, увек је био круг одабраних, одличних духова који је традицијама Гастрономије био позван да је чува. Доказ за такво благородно осећање био је увек тај што је на њиховој трпези вајна политика ћутала, свађа раса, борба :;ародности, прецавала се пред ножем и виљушком. Кујна је интернационална, и — куражни смо да кажемо — интерконфесионална. Енглески ражањ, и француски роштиљ, слажу се изванредно, мађарска, српска, руска, талијанска народна јела освојила су свет, и због својих победа нису се никад завађала. И пред кухинарским предањем изабраних народа, пред оним јелима, којима је Хајне одушевљене поздраве слао, мора и мрзовољни антисемитизам да занеми. При справљању меса, сваки народ, готово би се могло рећи, свака варош има свој особити начин. Кувана говеђина (где се боља може наћи но у Бечу ?), и бифтек понос Енглеске, то су велике унакрсне тачке, тих начина. Вајсентурн даје 11алму Бифтеку а 1а Ке1еоп „динстован" у путеру са црним луком и кромпирима у затвореној шерпењи затим печен, и у истој изнесен. Бифтек је велика сила. Ко би то спорио ? Али то не треба да нас заведе, па да му признамо хегемонију у кујни, као што то неки чине. При трпези мора сесвему његово право и његова вредност да даде. Чак и ономе што нам изгледа страно не смемо багателисати. Нама нпр. изглецају астурске, шећером, посуте шунке, спремљене са сирупом, тако чудновате као младица са салатом од краставаца. И ипак оба ова јела имају своје безбројне иријатеље. Сваки је гурман толерантан до крајности, изузимајући случаја, који се тиче рђавогкувара и рђавекујне, и тада му не треба замерити, ако се његова крв узбуни. Свакојако, има^и тугаљивих питања о јелу^, чија су откривања у стању да раздраже и најмирније расположење пробирача. Две такве теме за дискусију расправља најтемељније Шатилон-Плесис. Ато су питања првенства. Шта долази раније поврће или печење? У Инглеској и Немачкој служи се обоје заједно, у Француској долази поврће тек после печења, и то је тачније. Иначе би иоврће дошло у опасност, да спадне на оросг „гарнирунг," после јаких меснатих јела долази благо поврће, што је за непце пријатан одмор. И као готово неисцрпни мајдан, благих п финих трпезних уживања, јавља нам се биљно царство. Нузгред да напоменем овде једно изредно јело које је у својој мађарској домовини веома омиљено и на гласу: то су црвене паприке са месом и црвеним патлиџанима, и „динстовано" у сосу од патлиџана. Ко не зна све дражи Арнишака, ко је проникнуо у све мистерије тримфли, тајне које се свршавају у баснословном трифл-сладоледу (С1асе аих ћ-иИез)? Друго питање првенства тиче се сира. Долази ли сир пре или после слаткиша. Ту се морам са ШатилонПлесисом озбиљно да препирем. Начин на који он ову важну ствар решава, он меша истину са лажју. Он вели: Сиром се свршава јеловник. Прави ручак се свршава поврћем (варивом) слатким, посластица јс један прилог, додатак. Следсгвено сир долази после поврћа, а пре слаткиша. Непобитно је, да је сир најдостојнији да се њим заврши ручак. Али са поврћем прави ручак не свршава се, него са „тестом."

Интересантно је доказивање Шатилон-Плесиса како разлаже мењање укуса код дама, тако дама од 10 година најволи: зелене јабуке, чоколаду, савијутке с пеном, купине; од 20 година „СгеуеИеп", шампањ, бонбоне, сладолед; од 30 година: острице, паштете и брескве; од четрдесет година: пилиће, јаребице, јагоде, шљиве, бело бордо вино; од 50 година: умокце, рибе, крушке, грожђе и старо бордо вино. Зар у овом „садржају" није скривена цела историја душе женине? И што је чудноватије: нигде се жена боље не познаје но при трпези, ту светле све њене добре особине, а зле се не могу да сакрију, ту се испољава њена доброта, њена грација, памет, умешност и свиреност. Ту показује она своје зубе. Брак се једва може оценити, ако само видимо мужа и жену при трпези, ту има месташце и за психологију. Свака вештина и наука радо служи Гастрономији. У великом кувару скривен је хемичар, лекар, и прави сликар. а у великом Гастроному опет прави мудрац живота. Јер око јела обрће се дан и живот, и ко је философију живота потпуно испитао, .сто пута је паметнији, да нас све може поучити. превео

К Л А 7 Д И Ј II Н I ЗАКЛЕТВА - корделија — — Зашто ти никад не идеш па игранку, Клаудија? Кад нећеш ти тако млада, лепа, богата, онда ко ће? —< говораху јој њене познанице. — Оставите ме, молим вас — одговараше им она — не волим да идем на игранке. А што да не одеш који пут? — говораху јој пријатељице. — Молим вас, не навал)ујте непрестано, — рекла би им она; треба да знате да сам се заклела, да никад не крочим ногом на игранку. — Лудорија! А сме ли се знати шта је дало повода тој заклетви? —- То је доста дугачка историја; па онда тако је тужна, да је не треба причати сад за време месојеђа. — Хајде, причаЈ нам је, слатка; сад смо радознале, да чујемо узрок због којега нећеш да идеш у друштва. у којима" бп била једна од најлепших украса. — Кад баш хоћете, учпнпћу вам по вољи, те ћете видети, да сам у праву. Све се спремише да је пажљиво саслушају, а Клауције поче: — У првпм годинама свог брачног живота страсно сам волела балове; с тога сам пшла на све забаве и проводпла се до мпле воље. Атплио је још био врло мали, те сам га зарана метала у постељу, а за тим оДлазила на забаве. Беше то баш једног месојеђског вечера. Мој малишан, коме је тада било три године, није хтео да рано легне. Све је скакао од радости, кад ме је видео у бал-