Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 294

Д-Б ИСТОЧНИК

Бр. 17 и 18

Не далеко од цркве х / 2 сата на западну страну, у се.лу Раткову находи се једно поузвижено мјесто (главица); та се г.лавмца и сач, и од вавпјек зове ,,Грчка г.лавица", градина, а Турци су ту исту градииу прозвади „Кочнћа главица", за то јер бо сс под истом градином г.л авицом налази још и одавна п.леме Кочића. А стари људи приповиједају да је на тој Грчкој градини стајада грчка краљица, и да су на тој градини њезини двори били; а и сод се па истој градини зидине од дворова находе. Приповиједају да је госпоја краљица тој поменутој цркви „Ружици" на свету литурђију по чови долазила, а као што је горе напоменуто двор је госпоје краљице био од цркве једно У 2 сата. Могуће да је тако долазила, јер бо је од цркве до градине све равно и лијепо пол.е. Приповиједа се, да је једна баба при градњи цргсве из ријеке Гомионице седамдесет пута камена (седре) на себи боса донијела, а камен је од цркве два сата да.леко. Посл.една грчка краљица прозвала је Кол Змијање, „Змијањем". Јер, кад је госпоја крал.ица из Восне пошла, могуће да је непријател.ску војску опазила, па је она видјела да се на том мјесту не може одржати, те је она на

друго брдо изишла, па може бити да је она с. тог брда непријател>ску војску видјела. А од прилике је госпоји кра.љици било име Јелена, јер је она на том брду каза.ла (рекла) „Ала Јелена Јелена, ала ме је јутрос змија ујела"! и од тада су околиа села име Кол Змијање добн.ла те се и сад тако зову. Наш иравославпн народ из околнијех села ове стародревне цркве, срцем и дуптом жели, да се опет на овом светом и стародревном мјесту света .летурђија отпочне појати. А кад бп се на овом истоме светоме мјесту црква направнла, то би била дпвота видјети, јер је увјерено да оваког положаја у једном окружју нема, као код ове свете цркве. У околним селима нигдје немау близу другог народа, осим све сами српско-православни народ. За храм ове свете цркве нијесам могао јасна доказа изнаћи, а надам се на сваки начин, да ћу у будуће изнаћи и славном уредништву доставити. Описао и понародном приповиједању доставио. У .Лусићпма мјесеца децембра 1888. год. Јово Лазичић из села Лусића кот. бањалучког.

П о з и в.

Друговима, познаницима и пријатељима деније књижевности. Код нас у Србији излазиједан једини лист „Ђаче". „Ђаче" од Септембра месеца ступа у трећу годину свог живота. Шта је и колико је оно урадило за ове две године живота на читаоцима је да пресуде. У прспоруку „Ђачетову" можемо ово рећи: оба реФерента које је главни Просвјетпи Савет одредио да прегледе „Ђаче" од прве годиве, препоручили су га да

се откупи за поклон ђацима основних гакола.... „Нова Зета" вели : да није изостао иза својих другова „Голуба" и „Невена", а „Златибор" препоручује га као добар и ваљан лист родитељима да га купе за своју децу. „Ђаче" ће се у будуће још више трудити да одговори свом задатку и правцу, а то је: да потиомогнештобољеобразовањенагае омладине; да у њој гаји, родољубље